Radio Beograd je 1941. tačno u 21:57 emitovao Lili Marlen i od sladunjavog šlagera stvorio vojničku himnu

Nemački ljubavni šlager “Lili Marlen” voleli su i saveznički vojnici, a prvi put je emitovan na talasima Radio Beograda.

Svi su čuli za „Lili Marlen”, ali malo je onih koji znaju da je ovaj šlager prvi put javno emitovao okupirani Radio Beograd u ponedeljak, 18. avgusta 1941. godine. Kako je pisao danas.rs, Lili Marlen je puštana je svako veče na kraju dnevnog emitovanja, tačno u 21:57, zbog čega je usred najveće klanice u istoriji postala šećerasto povečerje – i nemačkih, i savezničkih vojnika.

Glas kabaretske zabavljačice Lale Andersen bio je jedva osrednji, melodija Norberta Šulca ničim se nije izdvajala iz muzičkih klišea koji su važili krajem tridesetih, a stihovi malo poznatog pesnika Hansa Leipa o vojničkom cmizdrenju za devojkom totalno su patetični. Međutim, kombinacija ovo troje sa žudnjom miliona mobilisanih mladića za normalnim životom napravila je od sladunjave pesmice Lili Marlen jedan od najvećih hitova.

Oko Lili Marlen je ispredena legenda od mnoštva priča i likova među kojima su bili i najmoćniji ljudi svog doba. Mračni Jozef Gebels je hapsio krhku Lale, a Dvajt Ajzenhauer, saveznički komandant u Evropi (potom predsednik SAD), tražio je da mu dovedu Šulca, „jedinog Nemca koji je u ratu učinio nešto dobro za čovečanstvo“. Uz cigare i najbolji viski slušali su je energični čiča Vinston Čerčil i debeljuškasti hedonista Josip Broz Tito. Nije je podnosio Erik Honeker, bog i batina u Istočnoj Nemačkoj.

Lili Marlen se otrgla od kaljuge u kojoj je stvorena postavši globalni fenomen. Do danas je snimljeno više od 200 verzija, pesma je otpevana na 48 jezika. Direktno ili indirektno inspirisala je 39 filmova i TV emisija, o njoj je napisano pedesetak knjiga.

Neočekivani uspeh

Poručnik Karl Hajnc Rajntgen dobio je zadatak da oživi predratnu stanicu u Beogradu koja je imala jedan od najjačih predajnika u Evropi. Njen singnal se čuo u celoj Evropi i na severu Afrike. Odmah po dolasku u okupirani grad budući direktor radija sa pet vojnika je upao u studio smešten u zgradi SANU, pogođenoj u bombardovanju. Tehnika je preseljena u Ulicu kneza Miloša 16, a emitovanje Zoldatenzendera na frekvenciji Radio Beograda počelo je 25. aprila 1941, dve nedelje po dolasku Nemaca.

Vojnička stanica je imala svega šezdesetak gramofonskih ploča, što je bilo nedovoljno za poludnevno emitovanje. Rajntgen se zato obratio državnom nacističkom Rajshradiu u Beču, odakle su poslata dva paketa otpisanih ploča. Među škartom koji je stigao niz Dunav bio je i gramofonski snimak iz 1939. sa numerom Lale Andersen, koju je Šulc komponovao na reči Leipove „Pesme mladog vojnika na straži“. Ploča je do tada bila prodata u jedva 700 primeraka.

Stanica je vrlo brzo stekla veliku slušanost. Putem centralne emisije „Beogradski mladi stražar“ od vojničkih priloga skupljeno je milion maraka povodom rođendana Adolfa Hitlera 1943. Novine u okupiranom Beogradu o tome su pisale pod naslovom „Vođa Rajha zahvaljuje vojničkom Radiju Beograd“. Zbog Lili Marlen saveznici su takođe masovno slušali stanicu iz okupirane prestonice Srbije sve do poslednjeg dana emitovanja, 13. oktobra 1944.

Devojka ispod fenjera

Lale Andersen se udala sa sedamnaest za molera u rodnom gradu na severu Nemačke, rodila mu troje dece, a onda 1929. shvatila da je taj brak potpuni promašaj. Klince je ostavila kod brata i sestre i sa 24 godine otišla u Berlin. Htela je da studira glumu, ali je završila kao kabaretska zabavljačica. Prvu verziju Lili Marlen u aranžmanu Rudolfa Zinka, koji je napisao muziku za još neke pesme Hansa Leipa, pevala je od 1936, kada je nastupala pod umetničkim imenom Liselot Vilke.

Kabare-damu zapazio je Norbert Šulc, mladi i perspektivni kompozitor. Šulc se nije libio nikakvog posla. Pisao je muziku za film, reklame, ali i koračnice po narudžbini nacističkog režima, zbog čega mu je posle rata bilo zabranjeno da komponuje tri godine. Između ostalog, on je autor i marša „Bombe za Englesku“. Po priznanju Bi-Bi-Siju 1990, muziku je napravio kao radijsku reklamu za zubnu pastu. Melodija je, ipak, uparena sa Leipovim stihovima, ali za drugog pevača. A onda ju je Šulc ponudio Andersonovoj.

Hans Leip, učitelj iz Hamburga, pesničku inspiraciju je dobio kao vojnik nemačke carske armije za vreme Prvog svetskog rata. U zbirci njegovih pesama štampanoj 1937, uz tri originalne strofe pripisane su još dve. Pesma je postala poznata kao Lili Marlen zbog imena dve žene koje je Leip kombinovao u stihovima. Tvrdio je da su se tako zvale njegova devojka i prijateljica. Šuškalo se, međutim, da su to zapravo imena dve prostitutke u čijem je društvu kratio vojničke dane.

Lale Andersen je prvu verziju snimila 1938, ali ona koja je stekla veliku popularnost nastala je 1939. Pevačica je ušla u berlinski studio Elektrola 31. jula. i za dva dana snimila pesmu uz pratnju vojničkog hora i orkestra. Ploča je izdata 2. avgusta, mesec dana pre nemačkog napada na Poljsku, sa kojim je počeo Drugi svetski rat. Pesma je nazvana „Devojka ispod fenjera“ (imala je alternativni naziv „Pesma mladog stražara“). Bio je to loš tajming pošto sentimentalno lelekanje nikako nije išlo uz blickrig.

Od Gebelsa do Eurosonga

Rodžer Tidi u knjizi „Hitlerov radio rat“ tvrdi da je nemački ministar propagande Jozef Gebels mrzeo Lili Marlen govoreći da ima „smrad leša“. Po istom izvoru, Hans Hanke, sekretar za radijski program u Gebelsovom ministarstvu, pesmu je opisao kao „defetističko cvrkutanje koje vodi ka podrivanju borbenog duha nemačkih vojnika“. Zato je Gebels naterao Andersenovu da u junu 1942. snimi novu verziju u kojoj se u pozadini čuju vojnički bubnjevi. Po njegovom nalogu pesmu je otpevala i na engleskom.

Gestapo je 1942. presreo prepisku Lale Andersen sa kompozitorom Rolfom Libermanom iz Švajcarske, inače Jevrejinom, kojeg je molila da joj pomogne u bekstvu iz Trećeg rajha. Pobesneli Gebels je naredio da je uklone iz javnog života, više nije pevala, nisu objavljivani tekstovi o njoj, niti njene slike. Otkazan je i put za Beograd gde je trebalo da gostuje povodom prve godišnjice Zoldatenzendera. U kućni pritvor je stavljena 16. septembra 1942. U njemu je bila osam meseci, pokušala je samoubistvo.

Posle nestanka Lale Andersen iz javnog života, Bi-Bi-Si je u programu na nemačkom jeziku uz Lili Marlen javljao da je pevačica ubijena u koncentracionom logoru. Kako bi dokazao da i saveznici lažu, Gebels je u maju 1943. oslobodio Andersenovu, ali uz nekoliko uslova: da javno ne izvodi Lili Marlen, da je uvek dostupna takozvanom „Propaganda-džez odeljenju“ Gebelsovog ministarstva koje je bilo zaduženo za demoralisanje saveznika i da se dva puta nedeljno javlja u Gestapo.

Pevačica je potkraj rata otišla u dobrovoljno izgnanstvo na ostrvo Langeog u Severnom moru, gde je i sahranjena posle infarkta 1972. Tamo joj je podignut spomenik u prirodnoj veličini. U poratnim godinama bezuspešno je pokušala da napravi karijeru. Nije izabrana za predstavnicu Nemačke na prvoj Pesmi Evrovizije 1958, nastupila je 1961. kada je Jugoslavija prvi put učestvovala. Lale Andersen je sa tri boda osvojila 13. mesto, naša Ljiljana Petrović je bila osma.

Marlen Ditrih i Lepa Lukić

Jedan od prvih prepeva nastao je u Beogradu 1941, pesmu je na srpskom izvela anonimna pevačica. Iste godine francuska glumica Suzi Solidor snimila je Lili Marlen na maternjem jeziku. Njoj je posle rata suđeno zbog saradnje sa Nemcima. Italijansku verziju je 1942. otpevala Lina Termini. Olga Čehova, popularna nemačka glumica ruskog porekla, snimila je 1943. pesmu na ruskom. Na reči Toma Konora prvu englesku verziju otpevala je Ana Šelton, putem Bi-Bi-Sija vojnicima je pevala i Vera Lin.

Na frontovima su pravili svoje prepeve. Na nemačkom se pojavila i kao koračnica pancer-divizije „Velika Nemačka“, koja je bila najbolje opremljena jedinica Vermahta. Saveznički vojnici u Italiji sročili su verziju „The D-Day Dodgers“ kao odgovor na prozivke u britanskom parlamentu da se opijaju i kurvaju. Pesma je dospela čak i na američku top-listu 1944. Inače, melodija je postala zvanična koračnica britanskih i australijskih specijalnih vazduhoplovnih službi, te kanadskog Puka princeze Patriše.

Marlen Ditrih je uživo izvodila pesmu pred savezničkim vojnicima, a njene verzije na nemačkom i engleskom, snimljene krajem četrdesetih važe za najbolje. Lili Marlen su pevale i druge zvezde, poput Grete Garbo, Edit Pjaf i Iv Montana. Nemačka izdavačka kuća „Bear Famili Rekords“ 2006. je izdala komplet od sedam diskova na kojima je zabeleženo 195 različitih izvođenja. U istoj zemlji ranije se pojavio i dvostruki album „Soldaten Sender Belgrad“ sa Lili Marlen kao udarnom numerom.

Kod nas je 1973. pesmu na očajnom nemačkom otpevala Lepa Lukić u epizodi „Okupacija“ muzičke serije TV Beograd „Naše priredbe“. Autor je bio Vojislav Voki Kostić, a u pomenutoj epizodi igrali su Rahela Ferari, Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović. Takođe na nemačkom, pesmu je pod filmskim batinama pevao i Toma Zdravković u „Balkan ekspresu“ 1983. Ekstra Nena ju je izvela na koncertu. Kusturica je uzeo za muzičku podlogu u „Podzemlju“, trubači je sviraju u „Drugu crnom u NOB-u’“.