„Najviše me plašio taj njen pogled“: Branka Katić o odrastanju pored majke sa bipolarnim poremećajem
Naša proslavljena glumica Branka Katić nedavno je odlučila da otvori dušu i progovori o teškom periodu kada je, kao devojčica od samo 10 godina, bila suočena sa time da joj majka boluje od bipolarnog poremećaja.
Kako je opisala, majka se osetila toliko umorno „kao da je svet iscedio sve što je imala u sebi“.
„Tata, moja starija sestra i ja u prvi mah smo bili u čudu. Nismo znali što se dešava. Kao da je odjednom postala neka druga osoba. Pre toga je bila vesela i nežna mama. Odjednom je dobila izgubljen, prazan pogled, svega ju je bilo strah. I nije želela pomoć. Dugo je odbijala da odemo kod lekara, kasnije je vrlo teško prihvatila da mora redovno uzimati terapiju, zauvek“, počela je ona u ispovesti za Telegram, koju je prenela Nova.rs.
Povezani članci
„Najviše me plašio taj njen pogled i odsutnost, zatvorenost, nesposobnost da podeli svoju muku s nama i oseti bilo kakve lepe osećaje. Plašila sam se hoće li se ikada uspeti vratiti i opet biti ona moja mama koju volim i znam“, dodala je glumica.
Kaže da je primećivala nagle promene ličnosti kod svoje majke.
„U fazi depresije potpuna otuđenost, izgubljenost, nemogućnost obavljanja bilo koje aktivnosti. Ništa je nije interesovalo, nije htela da bilo ko dolazi. A nije htela ići kod lekara jer je bilo sramota što se tako oseća. Imala je veliku nervozu svakog jutra, ništa nije znala, ni šta želi, ni kako sebi da pomogne, a misli su joj lutale kao u nekom labirintu bez izlaza, svaka aktivnost je predstavljala problem“, kazala je Branka.
Sa druge strane, tu su bile i faze neverovatne energije i ushićenja.
„U plus fazama je umela biti jako naporna, na sasvim drugi način. Tada je bila poput sile koju nito ne može obuzdati. Nije spavala, bila je na momente i jako razdražljiva, ali je par puta i imala herojske podvige. Recimo, uplakanom ocu devojčice iz Irana pomogla je da nađe dobrog hirurga za operaciju kćerke u Beogradu“, nastavila je ona priču.
„Moja sestra Maja je požrtvovno uskočila u maminu ulogu i brinula je o svima nama. Kako je devet godina starija, i kako je s mamom uviek bila vrlo bliska, bilo joj je jako teško prihvatiti tako veliku promenu. Tata je tugovao na svoj način, i na početku pogrešno tumačio mamino ponašanje. Mislio je da se mama njemu inati, da sve to radi namerno…“, iskreno je ispričala Katićeva.
Kaže da je srećna što su njeni roditelji, uprkos svemu, ostali zajedno do samog kraja.
„Usprkos tako lošim periodima, do kraja su ostali zajedno“, rekla je glumica za Telegram.
Kako kaže, iako je bila veoma mala kada je njena majka ispoljila prve simptome bipolarnog poremećaja, učila je da na nju ne treba da se ljuti.
„Znala sam osetiti tu njenu tugu, razumeti da svet može izgledati i nesavršeno i ružno. Trudila sam se da je nikada ne krivim. Kada sam malo kasnije naučila da je bipolarna depresija pre svega hemijski poremećaj, bilo mi je još više žao što prolazi kroz sve to“, istakla je Branka.
Zbog stigme koja je tada postojala, glumičina majka nije želela da posećuje lekara,
„Ta stigma i danas postoji. Kada vas nešto zaboli, odmah idete lekaru, ali kada vas stignu duševne boli, ne tražite pomoć. Jer vas je strah što će drugi reći, da ne ispadne da ste poludeli. Posljednjih 12 godina maminog života imali smo sreću da je leči vrsna psihijatrica Nađa Marić Bojović. Mama je imala poverenja u nju, osećala neku vrstu konekcije, a doktrorka Nađa je znala pravom terapijom mamu održavati u funkcionalnom stanju čak i u fazama depresije“, priča glumica.
Branka priznaje da i sama ide na psihoterapije.
„Zbog gomile lekova koje je naša mama celi život pila, bila sam oprezna i smatrala da ne želim antidepresive dok god mogu normalno funkcionisati. Rekla sam psihoterapeutkinji u Los Anđelesu da ne želim izbrisati to što osećam, već želim razumeti zašto se tako osećam. Išla sam na razne metode psihoterapije, i uvek bi mi pomogle da negujem i produbim svoju emotivnu pismenost. Mentalna higijena je izuzetno važna za mentalno zdravlje. Naše odrastanje, odgoj i obrazovanje, usvojeni mehanizmi razmišljanja i ponašanja često nas znaju iznova vezati u isti čvor. Na psihoterapiji naučiš to da prepoznaš i nađeš novi, zdraviji ugao gledanja na svet“, iskrena je ona.
Na kraju je dala savet i svima onima koji se bore sa sličnim problemima.
„Za bipolarni poremećaj je najvažnije naći terapiju koja ti odgovara, što nije jednostavno, kao i biti disciplinovan u uzimanju iste, ne menjati ništa sam. I ne zaboraviti da su faze i plusa i minusa, kao i sve u životu, prolazne. Dragoceno je moći oslušnuti sebe, i zatražiti pomoć lekara čim osetiš da ti terapija koju koristiš više ne prija“, priča ona i dodaje:
„Za depresiju kažu da je bolest duše i naša duša nam kroz bolest nešto govori. U prilično nehumanom haosu današnjice, u sveopštoj jurnjavi za materijalnim, premalo se brine o duši. U našem društvu nema tolerancije, međusobnog uvažavanja ili odgovornosti, sistem ne brine o pojedincu, osnovne ljudske vrednosti potpuno su skrajnute, pa je više nego ikad normalno osećati i tugu, i usamljenost, i otuđenost. Ako ti osećaji krenu da nas parališu, neophodno je potražiti pomoć stručnjaka“.
Svoj deci koja u današnje vreme posmatraju svoje roditelje kako se bore sa nekom nepoznatom tegobom, takođe je dala savet.
„Samo neka nikada ne pomisle da su oni krivi. Podržite lečenje roditelja, budite strpljivi i ne ustručavajte se pokazati im svoju ljubav. Ljubav može pobediti sve. Mi smo s našom mamom imali i mnogo sretnih dana, i danas, kada nje više nema, osećamo samo ljubav i nežnost. Budite ljuti na bolest, a ne osobu koje je obolela. Jer i ona je preplašena, zbunjena i bespomoćna. Naš je posao razumevanje ljudske prirode, psihe i duše, sve te naše fragilnosti i tananosti. Umetnici žive u istini, u slobodi da se izraze, snažno osećaju svet oko sebe i želimo to preneti. Pa verujem da zato lakše pričamo o nemoći i beznađu koje svi ponekad osjećamo“, zaključila je Branka Katić.
Povezani članci
