U potrazi za srećom

Migracija je globalni fenomen. Hiljadama godina unazad ljudi menjaju mesto prebivališta da bi pronašli bolje uslove za život. Veliki talas napuštanja naše zemlje započet je u drugoj polovini prošlog veka s odlaskom radnika koji su danas poznati kao gastarbajteri. Iseljavanje od tada nije prestajalo i poslednjih godina dostiže vrhunac.

Prema nedavno objavljenom istraživanju analitičko-istraživačkog centra Galup iz SAD, gotovo polovina mladih između 15 i 29 godina želela bi nepovratno da napusti Srbiju. Oko trećine visokoobrazovanih građana ima istu želju. Međutim, šezdesetih godina prošlog veka termin „odliv mozgova“ nije postojao. Naše prostore napuštali su najčešće nekvalifikovani radnici, što ne umanjuje važnost njihovog odlaska. Upravo nam oni mogu razotkriti šta se dešava s identitetom iseljenika i na koji način nova kulturna sredina može promeniti čoveka.

Radnici u gostima

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

U vreme iseljavanja posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila jedina komunistička zemlja koja je dozvoljavala svojim građanima da rade u zemljama zapadne i severne Evrope. Termin gastarbajter doslovno se prevodi kao „gost radnik“. U nemačkom jeziku odavno je zamenjen, ali se u Srbiji još uvek koristi, često s podsmehom. Stari radnici, koji se iz Nemačke i drugih zemalja vraćaju u domovinu za vreme odmora ili penzije, obično se tumače kao razmetljivci na domaćem terenu.

Antropološka istraživanja pokazala su da stereotip jeste nastao određenim modelom ponašanja koji se može primetiti kod gastarbajtera, kao i da u njihovom slučaju nije pogrešno govoriti o posebnom kulturnom identitetu. U svemu tome nema ničeg lošeg. „Svi se služimo elementima koje smatramo kvalitetnim i pogodnim za sliku koju želimo da predstavimo drugima, jer su svi identiteti zapravo relacione kategorije koje se izgrađuju u odnosu na nekog drugog. Identitet se gradi u odnosu na ono što mi nismo“, kaže Miloš Rašić za City Magazine, antropolog Etnografskog instituta SANU, koji se bavi migracijama stanovništva.

Odlazak u inostranstvo danas je mnogo lakši nego nekada. Samo u toku poslednjih nekoliko godina u Nemačku se iselilo oko 6.000 naših medicinskih radnika. Internet, više od 100 posredničkih agencija s teritorije Srbije i druge okolnosti umanjile su kulturni šok do kog je dolazilo ranije, što ne znači da ga više nema. Suočeni s drugačijim načinom života, ljudi ne menjaju samo pogled na zemlju u koju su otišli, već i na onu koju ostavljaju iza sebe.

Ni tamo, ni ovde

Dragana Antonijević, s odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, u svom radu Gastarbajter kao liminalno biće dolazi do zaključka da gastarbajteri često imaju osećaj da ne pripadaju u potpunosti nijednoj sredini – ni zemlji matici, ni zemlji useljenja.

Mnogi radnici nisu znali da odlaze zauvek, niti da će osnovati porodice u inostranstvu. Nastavili su sebe da doživljavaju kao privremene imigrante i pored toga što su gotovo ceo život proveli van granica države u kojoj su rođeni. Status „i tamo i ovde“ pod takvim okolnostima pretvara se u začarani krug koji se može tumačiti kao „ni tamo ni ovde“, što dovodi do jedinstvenih i, ponekad, otežavajućih posledica. Mnogi od gastarbajtera, na primer, zadovoljili su se samo osnovnim frazama stranog jezika i nikad ga nisu savladali u potpunosti.

Ali, ako se na gastarbajtere godinama gledalo s podsmesima, trebalo bi imati na umu da su i oni kod nas primetili osobine koje nisu za pohvalu. „Gastarbajteri izuzetno negativno vrednuju loše radne navike, lenjost, nedisciplinu, nepostojanje rada, nepridržavanje rokova i date reči, konzervativnost i nespremnost na promene svojih sunarodnika“, piše Dragana u svom istraživanju. Uprkos tome, kod njih se može uočiti i veliki strah od gubitka etničkog identiteta, koji posmatraju kao prirodan.

Kultura se uvek menja

„Ono što se kod mnogih ljudi iz dijaspore javlja kao neobičnost jeste to što oni uvek teže da svoje identitete iskonstruišu pozivajući se na prošlost i tradiciju. Tradiciju doživljavaju kao anahronu stvar koja je jednom nastala u prošlosti i zauvek ostala ista, pa se od tada samo generacijski prenosi s kolena na koleno. Vrlo često se tu susreće težnja da se sačuva autentična ili originalna tradicija. Ta autentična tradicija, ipak, nije toliko autentična koliko gastarbajteri zamišljaju, niti je prostorno i vremenski nepromenljiva. Pre bi se moglo reći da je tu reč o nekoj vrsti, kako bi to stariji autori definisali, folklorizma. Čini mi se da ta ograničena viđenja tradicije, kulture i identiteta zapravo i njih same ograničavaju, sputavajući ih da u svakodnevnom životu ostvare svoj pun potencijal“, kaže Miloš, koji je sproveo više istraživanja o nastanku naših klubova i kulturnih organizacija u dijaspori.

Kakvi god bili pogledi na prošlost, činjenica je da u Srbiji decenijama ne uspeva da se reši problem masovne emigracije. Između 2015. i 2017. godine Galup je intervjuisao više od pola miliona ljudi iz 152 zemlje širom sveta. Tom prilikom došao je do zaključka da je Balkan, ako se izuzmu teritorije pogođene ratom, nestabilnošću i siromaštvom, teritorija čiji je indeks gubitka populacije među najvećim na svetu. Bosna i Hercegovina, Albanija i Makedonija kreću se u okvirima poput naših – gube oko 30% fakultetski obrazovanih, dok Hrvatska beleži gubitak od samo 7%.

Razlozi za odlazak

Živimo u vreme previranja i postavljanja pitanja da li ćemo ostati bez mladih u ekonomiji bez radne snage. Prilagođavanje pod takvim okolnostima postaje nužno, posebno ako imamo u vidu da će Nemačka od naredne godine najverovatnije uvesti olakšice za dobijanje radne dozvole, pri čemu je objavila potrebu za čak milion radnika iz oblasti građevinarstva, saobraćaja i medicine. Uprkos tome, razlozi za odlazak više se ne kriju samo u finansijama. Prema pojedinim podacima našu zemlju godišnje napusti nekoliko desetina hiljada ljudi, a kao motiv se često navode neizvesnost, nesigurnost ili nepostojanje uređenog sistema u državi i društvu. Sadašnji i budući emigranti izgubili su poverenje u zemlju u kojoj su rođeni, tako da se upoznavanje novih ljudi i kultura širom sveta koristi kao lek za sveprisutno beznađe. Poštovanje različitosti, adekvatna zdravstvena nega, zaštita zakona i korektni poslovni odnosi – sve ono što je u Srbiji neuređeno ili se ne poštuje u praksi, postaju važan motiv za promenu prebivališta koliko i pun novčanik.

Da li su masovna iseljenja zaista alarmantna koliko trenutno verujemo da jesu, pokazaće vreme. U svakom slučaju, dok se odnos države i društva prema novim i starim gastarbajterima ne promeni, pobedu će uvek odnositi činjenica da je život jedan i da bi ga trebalo proživeti najbolje što možemo. Potraga za srećom se nastavlja, s obe strane granice.