FEST 2019 – preporuke: naši, obližnji i još neki pride

Piše: Zoran Janković

Slučaj: Makavejev

Ne samo iz razloga što nas je nedavno napustio veliki Dušan Makavejev, svakako treba pružiti priliku ovom novom srpskom dokumentarnom ostvarenju. Tu je tema – sukob sa cenzurom i rigidnošću državnog aparata u slučaju sada već višestruko i planetarno potvrđenog klasika, Makavejevljevog filma W. R. – Misterije organizma. Osim toga, izrazito je važno da se nakon dva igrana filma (Hitna pomoć i Enklava) reditelj Goran Radovanović kao autor vraća dokumentarnom miljeu, a tu je tokom dve decenije imao niz uspešnih i dobrih filmova (Kasting, Pileći izbori, Uz Fidela do kraja…, a za ovaj poslednjepomenuti  film kažu da ga je Dušan Makavejev baš voleo). Najposle, tu je i jedna intrigantna teza – kako je moguće da se ovde verovalo da se može doći do slobode bez suštinske demokratije i da je uopšte izvodljivo oblikovati demokratiju bez istinske slobode. Za ljubitelje ne samo polemičkog dokumentarnog filma, ovo bi trebalo da bude dovoljan mamac.

Reži/Psi umiru sami/Aleksandra

U sva tri slučaja reč je o novim srpskim igranim celovečernjim filmovima koji su nastali manje ili više na samom rubu ovdašnjeg kinematografskog siastema, te samim tim zavređuju posebnu pažnju na konto hrabrosti, istrajnosti, pa zašto ne i pogibeljnosti autora i saradnika im. Ali i mimo toga, tri pomenuta ostvarenja, po onome što se u ovom trenutku o njima zna (projekcije na FEST-u će im svima biti premijere u svakom smislu tog pojma), sugerišu tri međusobno različite poetike. Kosta Đorđević se filmom Reži po pitanju stilskog izraza naslanja na svoj raniji film S/Kidanje, debitant Nikola Petrović se filmom Psi umiru sami okušava na polju ovdašnjeg poimanja neo-noara, dok Saša Radojević, kao glavni jurišnik garažnog filma, s Aleksandrom ide dalje stazom koju je sam prtio ostvarenjima Žigosana, Porodica…

Aleksi

Ova hrvatsko-srpska koprodukcija donosi uspeo spoj dramedije, mediteranskog filma i priče o prokrastinacijskim upinjanjima i lutanjima. Glavna junakinja Aleksi (u izvrsnom tumačenju Tihane Lazović, kojoj nadahnuto pomaže i odlično parira Goran Marković) je heroina sa teškom greškom – premda nesporno šarmantna i iskreno zaljubljena u život, ona je neko ko istrajno odbija da odraste, bivajući u toj svojoj upornosti i samoživa i iritantna. S druge strane, Aleksi je svojstven lik sa kojim je lako saosećati i čije je muke lako razumeti. Rediteljka Barbara Vekarić je ovde stvorila dovoljno ubedljivu priču na samoizabranu i, reklo bi se, pangeneracijsku temu, a u ovom simpatičnom, duhovitom i atmosferičnom filmu gledaćete i Nedu Arnerić i Aljošu Vučkovića. Gordan Kičić je srpski koproducent ovog ostvarenja, dok je Aleksi montirao ovdašnji montažer Dragan von Petrović.

Posljednji Srbin u Hrvatskoj

Negde na sličnom tragu treba naći razloge za šansu i ovom filmu – i ovde je u pitanju koprodukcija Hrvatske i Srbije, a jednu od najznačajnijih uloga igra Tihana Lazović (zasad najpoznatija po kreaciji u Matanićevom Zvizdanu). Posljednji Srbin u Hrvatskoj, koji pokazuje poprilično potencijala da ubrzo postane i regionalni bioskopski hit, je prvi celovečernji igrani film scenariste i reditelja Predraga Ličine. Zaplet prati Hrvatsku nakon privredno-ekonomskog kolapsa u kojoj, na sve to, izbija i zombi-epidemija, a jedini otporni na tu pošast su – Srbi. Važne uloge u ovoj zombi-komediji reditelja zapaženog i voljenog kratkog igranog filma Teleport Zovko (2013) ostvarili su i Krešimir Mikić, Hristina Popović, Dado Ćosić i Sergej Trifunović.

Nice Girls Don’t Stay for Breakfast

Za sam kraj ovog brzog ubeđivanja nešto što je baš lako predočiti kao nužan izbor – dugometražni dokumentarni film, nazvan po hitu u izvođenju Džuli London, o neprevaziđenom Robertu Mičamu, koji je uradio Brus Veber, čuveni fotograf, ovde možda najprepoznatljiviji kao autor spotova za grupu Pet Shop Boys (Being Boring, Se a Vida e, I Get Along) i Krisa Ajzaka (Blue Spanish Sky). Ovaj film je premijerno prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu.