Kako su superlepak, makaze i pera potvrdili da dame biraju i u životinjskom svetu?

Čarls Darvin je pisao da bi mu se slošilo kad god bi video paunov rep. Prema teoriji evolucije, koju je osmislio, paun ne bi trebalo da postoji. A, kao iz inata, evolucija je predstavljala elegantno objašnjenje za svu šarenolikost živog sveta, osim za ta dugačka pera koja su izgledala kao da pripadaju nečemu sa druge planete.

U čemu je problem? Paunov rep toliko je veliki da u prirodnom okruženju ne predstavlja prednost. Ptica je zbog njega sporija, upadljivija i ranjivija. Kao da je paun poslat među grabljivice sa metom na čelu i osuđen na propast. Teorija evolucije, s druge strane, poručuje da u prirodi preživljavaju i evoluiraju najprilagođenije vrste, koje se dobro snalaze u okruženju i igrama između lovaca i plena. Ženke pauna izgledaju kao da su to shvatile na vreme – repovi su im znatno kraći i manje upadljivi od repova njihovih napirlitanih partnera.

Bez imalo mizoginije, Darvin je krivicu ipak tražio u njima. Prelepi paunov rep ima važnu ulogu u vreme parenja, kad se mužjaci razmeću pred ženkama, a tada, pretpostavljao je prirodnjak, dame biraju. Umesto prirodne selekcije, na scenu stupa seksualna selekcija. Darvin je pošao od ideje da paunice imaju istančan ukus. Što je rep kod njihovog udvarača duži i lepši, one su spremnije da u njemu vide partnera za parenje. Tokom dugog niza generacija i pažljive seksualne selekcije formirala su se pera kakva se ženkama najviše dopadaju i kakva vidimo danas.

Bila je to lepa zamisao koja je na potvrdu čekala decenijama. Znanja o umovima životinja još uvek su skromna, tako da nije potrebno isticati koliki je to problem predstavljalo u Darvinovo vreme. Kako, hiljadu mu epruveta, dokazati bilo šta o modnim ukusima navodno izbirljivih paunica? I ne samo njih. Mužjaci fazana, rajskih ptica i mnogih drugih životinja jednako su upadljivi.

Švedski naučnik Malte Anderson među prvima je ponudio rešenje starih Darvinovih muka. Osamdesetih godina prošlog veka naoružao se superlepkom i makazama, otisnuo na putovanje u Keniju i ustremio na afričke udovice – omanje, crne ptice čiji mužjaci imaju neverovatno duge repove i složen ritual udvaranja.

Pre nego što će među dugorepim udovicama izazvati frizerski skandal, kakav se ne pamti u istoriji njhovog postojanja, Anderson je mapirao teritorije 36 odabranih mužjaka i izmerio im repove. Namerno je izbegao velike razlike među pticama, tako da odabrani mužjaci nisu odstupali po karakteristikama jedan od drugog. Moglo bi se reći da su pre intervencije, koja će uslediti, imali jednake šanse da se dopadnu ženkama. Šta se potom dogodilo?

Anderson je podelio mužjake u devet grupa, sa po četiri jedinke u svakoj. Prvom mužjaku skratio je rep na dužinu od 14 cm i tako dobijen višak pera pričvrstio je superlepkom za rep drugog mužjaka. To je značajno skraćenje ako imamo u vidu da rep mužjaka udovica može biti dug oko pola metra. Dojučerašnji prosečni udvarači u Andersonovom eksperimentu dobijali su na taj način hvale vredan repni atribut, kojim su se značajno razlikovali od ostalih. Oni mužjaci koji su im pozajmili svoja pera morali su posle incidenta s makazama da koketiraju sa ženkama uz znatno kraći rep nego što su ga imali u originalu. Preostala dva mužjaka služila su kao kontrolni primerci. Jednom od njih rep je ostajao netaknut, a drugom je perje isečeno i ponovo zalepljeno superlepkom.

Pronicljivi Anderson dobio je na ovaj način sve što je želeo – mužjake koji bi oduševili dame svojom dugorepom pojavom, one koji bi po standardima udovica bili gotovo kusi, srećkoviće koji nisu pretrpeli nikakve promene, i kolateralce kojima je rep odsečen, pa ponovo vraćen na staro mesto. Uprkos tome što poslednja grupa deluje besmisleno, u njoj se najviše ogleda istraživačka promišljenost. Anderson se plašio da bi njegova intervencija mogla nekako da utiče na probirljive ženke, a informaciju da li je do toga zaista došlo mogli su da pruže samo kontrolni mužjaci sa svojom uobičajenom ali zalepljenom dužinom repova.

Kada su kozmetički zahvati završeni, Anderson se povukao. Pustio je učesnike eksperimenta da u novom ruhu neometano traže partnerke. Kao autor istraživanja nije želeo da voajeriše – čekala ga je druga vrsta posla. Vraćao se tokom sezone parenja više puta da prebroji gnezda. Znao je da su udovice teritorijalne ptice i da se ženke gnezde u okruženju mužjaka s kojim su se parile. Rezultati su bili darvinovski. Mužjaci sa veštački produženim repovima privlačili su skoro četiri puta više ženki nego mužjaci sa skraćenim repovima. Oni s normalnom dužinom postizali su uspeh koji je bio između te dve vrednosti.

Bilo je to briljantno istraživanje koje je od Andersona napravilo značajnu ličnost u svetu nauke, a od seksualne selekcije novo uzbudljivo polje istraživanja. Posmatranja koja su se nanizala proteklih decenija potvrdila su pravilo među drugim vrstama. Možda ono neće obradovati sve ptice, ali zaključak je da je veličina i te kako bitna.

Naslovna fotografija – Od ukupno dvanaest repnih pera kod mužjaka udovica, između šest i osam posebno je dugo (foto reddit.com)