Ivan Tokin: Živiš Švabo!
To se desilo prvog dana od kad sam rešio da se vratim vežbanju. Pošto nisam vežbao dugo, dugo, dugo, predugo, godinu dana ili jedanaest meseci, i za to vreme sam se na sve druge načine preporodio ali mi je kondicija nasilno oduzeta, pa je prva faza bila brzo hodanje. Hodao sam i nisam mnogo razmišljao, bio sam na treningu, nisam bio u šetnji. To znači da nisam gledao šta se dešava oko mene ni pored čega sve prolazim, bio sam kao na traci, hteo sam da pređem određeni put određenom brzinom i da dišem onako kako umem, lekovito.
Put me je vodio stazama koje sam izabrao. Staze sam birao po tome koliko ih dobro poznajem, birao sam najpoznatije da me ne uznemirava okolina, da budem sam sa svojim telom i vazduhom.
Ali, stvari se menjaju, pa i moje sigurne staze. Sve one vode, bar nekim svojim delom, pored Save ili Dunava. Ta najsigurnija ruta koju sam izabrao, današnja, bila je neprepoznatljiva.
Znam je jer sam tuda šetao sa svojim pokojnim psom, ali njega nema odavno, od njega je ostala mirna uspomena i čitava nauka, i ništa više tamo ne podseća na tog psa, osim što je danas jedan skoro isti takav pas izleteo iza jedne zgrade, optrčao dva široka kruga oko mene, telom nisko iznad trave i betona i izgubio se iza druge zgrade. Više ga nisam video. Bio sam nepripremljen jer ko bi mogao da bude pripremljen za takvo nešto, pa sam stigao da osetim ceo život svog pokojnog psa za tih tridesetak sekundi koliko sam posle izračunao da je ta poseta mogla da traje.
Uspeo sam da zaboravim sve to za još trideset sekundi, metodom – udah, izdah, uz ritam otkucaja srca. A Švabu sam površno poznavao. Upoznali smo se pre nekoliko godina i posle toga smo se videli još jednom na ulici. Sledeće što sam saznao o Švabi je da je umro. To sam saznao sa murala na zidu, na koji sam naleteo čim sam zaboravio psa. Nasmejan lik sa sedom kosom, bez datuma rođenja i smrti, bez stihova njegove omiljene pesme, samo s rečima – Živiš Švabo!
Naslovna fotografija: Unsplash