Iz Fride: Meso osećanja

Mi smo ono što osećamo. Nema ničeg stvarnijeg od osećanja. Ona nastaju i nestaju mimo naše kontrole, nemamo nikakvog uticaja na njih. Mi ne možemo da promenimo osećanja, da ih umanjimo, ublažimo, ukinemo, kao što ne možemo ni da ih proizvedemo. Osećanja su „stvari po sebi“, teška realnost oslobođena od upliva naše volje. Osećanja su naša sudbina i meso od kojeg smo sazdani. Osećanja su stvarnija od tela.

Ipak, ona nisu nedodirljiva. Mi ih možemo preslagivati, interpretirati, smeštati na police, u fioke, možemo koristiti njihov energetski potencijal u svoju korist, ako umemo da baratamo osećanjima, ako smo dovoljno otvoreni prema sebi da ih ispravno razumemo, i na koncu, ako smo dobronamerni prema sebi, što nije uvek slučaj. Čovek može da bude gospodar svojih osećanja, ali ne i njihov bog. Ne onaj koji ih stvara i ukida, već onaj koji im daje značenja, funkcije i svrhe. Savršeno inteligentan, samosvestan i iskren čovek bio bi svoj najidealniji ekonomista osećanja i kreator sreće. Ali takav čovek ne postoji. Mi svoja osećanja razumemo samo donekle, površno i nedovoljno. Često ih ne priznajemo, potiskujemo, negiramo, nesvesni činjenice da radimo Sizifov posao, da pokušavamo nemoguće. Mi nemamo moć da ugasimo osećanja, čak ni da ih umanjimo i promenimo. Potiskivanjem se stvarnost premešta sa jednog mesta na drugo, ali ne prestaje da postoji. A to postojanje u mraku nije pasivno i mrtvo, već još kobnije, pod većim nabojem, sa opasnijim posledicama.

Čovek, kao društveno biće i produkt civilizacije, ima univerzalni alat za hendlovanje svoje neukrotive prirode, za kontrolu osećanja. Taj alat se zove moral. Kad bi svako od nas umeo da izađe na kraj sa osećanjima na način koji nije štetan po njega, po druge i po društvo u celini, moral nam ne bi bio potreban. Međutim, ta „nauka“ je prekomplikovana da bi bila prepuštena pojedincima od kojih većina baulja u mraku bez trunke samosvesti, slično životinji. Moral nam čini uslugu, uči nas kako da pristupimo osećanjima, iako, kao i svaka stvar za masovnu upotrebu, ne naleže najbolje na svakog pojedinačno, on ipak vrši važnu i korisnu funkciju u društvu, uz sve nuspojave koje ima. Nuspojave morala su svi oni sublimirani sadržaji koji nam izazivaju neuroze i zbog kojih idemo na psihoterapije, raščerečeni između onoga što jesmo i što bi trebalo da budemo. Psihoanaliza popravlja štetu koju za sobom ostavlja moral, čupajući na svetlo dana živa osećanja koja se guše u mraku. Psihoanaliza je moralu ono što je ekologija industrijskoj revoluciji. Popravlja štetu izazvanu jednom krajnje korisnom stvari.

Svaki napredak koji nas za jedan korak udalji od prirodnog stanja, od životinje, nosi sa sobom i loše posledice koje treba sanirati. To ne znači da nam je bolje kao životinjama. Ovaj tekst ne slavi ni civilizaciju ni divljaštvo, već samo pokušava da iznese jednu istinu o nama koja će nam možda olakšati život.

Ta istina se sastoji u mirenju sa onim što jesmo, u prihvatanju svojih osećanja, kakva god ona da su. To smo mi. To je prvi stepenik. Na sledećem stepeniku, mi posmatramo kako ćemo, s obzirom na našu realnost, na ono što jesmo, da postupimo najbolje za sebe i svoje bližnje. Tu dolazi moral. On može biti u skladu ili u koliziji sa našim osećanjima, ali je jako bitno da u oba slučaja prvo prihvatimo sebe, a onda slobodno odlučujemo o svojim postupcima. Moral se ne sprovodi potiskivanjem. Moral je civilizacijska tekovina i doktrina koja nam je omogućila pojam slobode i ljudskog dostojanstva. U prirodi ne postoji sloboda. Tamo vlada nagon, instinkt, osećanje. Sloboda je racionalni princip i samo je čovek slobodan. Kad bismo se sveli na ono najrealnije što jesmo, na svoja osećanja, mi bismo bili determinisani svojom prirodom. Razum i samosvest su ono što nas uzdiže iznad prirode i čini slobodnim bićima. Ali ponavljam, ima tu jedna začkoljica koja u nama izaziva nemire, nesklade i neuroze: ne zalećite se u moral žmureći, pre nego što ste shvatili i priznali od čega ste sazdani, šta su vaše emocije, kakvo je to meso vaše duše. U tom priznanju leži preventivna psihoterapija. Kakvi god da ste: agresivni, zavidni, lenji, neambiciozni, zaljubljeni, uplašeni… priznajte to sebi, sve je to za ljude. Zagrlite tu svoju realnost. A onda uzmite moral, dragoceni moral koji nam je dao najvrednije što imamo – slobodu, pa kažite sa ovom agresijom ću ovako, sa strahom ću ovako, sa zavišću ovako… Biti moralan ne znači imati savršeno moralna osećanja, već moralne postupke proizašle iz želje da nam svima bude dobro.

To je drugi stepenik. Treći stepenik je jedna sfera duha koja nadilazi emocije i razum, nadilazi divljaštvo i moral. To je sfera specifične slobode retkih pojedinaca koji su toliko ovladali individualnim i društvenim, osećanjima i etikom, da imaju sposobnost improvizacije, kontriranja sebi, poigravanja sobom, supervizije nad moralom, i često žive život koji sa strane, posmatran razumom i kroz društvene zadatosti, deluje paradoksalno. To je otprilike ono što Kjerkegor zove „stadijum vere“, mogućnost jednog razgranatog složenog duha da obuhvati apsurd i da živi autentičnim životom koji se ne uklapa u standarde datog društva i vremena. Ovaj stadijum samo spolja može da izgleda slično divljaštvu, jer zanemaruje društvene kodekse i građanski moral, pa često razni primitivci i tupsoni misle za sebe da su autentični jer ne poštuju pravila, a ne vide da zapravo nisu još ni dobacili do morala, tj. nemaju kapacitet ni da razumeju pravila. Za razliku od njih, naš „čovek apsurda“ ima ljudsku prirodu i moral u malom prstu, oni su temelj i preduslov njegove specifične slobode. Takvi ljudi imaju sposobnost da stvaraju velika dela i donose velike promene. To je „nadčovek“ o kome je govorio Niče. Ali mi sada nećemo o njemu, vratimo se na čoveka.

Da bi čovek bio moralan i slobodan, on mora biti svestan morala kao sistema pravila, svestan svojih postupaka i svestan svoje slobode. Kant kaže da dobru mladu devojku koja slučajno postupa ispravno, nesvesna morala, ne možemo nazvati moralnom. Jer je nužan uslov za moralno postupanje – sloboda. A ono što je nesvesno, instiktivno, zasnovano na osećanju – nije slobodno. Ta devojka je sličnija nekoj dobroj umiljatoj životinji, ali ona nije moralni subjekat, nosilac dostojanstva, sve dok njena dela ne budu svesno vođena moralnom maksimom.

Na kraju, želim da istaknem da moral nije ubica naših osećanja, da civilizacija nije zbrisala životinjsko u nama, da razum nije okupirao naša bića. Mi smo jednako divlji kakvi smo bili dok smo nosili krzna i išli u lov. Osećanja se ne kultivišu, ona su ista već hiljadama godina, ona odolevaju istoriji. Jer istorija je takođe stvar duha, kategorija vremena, a vreme i prostor su racionalni principi. Osećanja su tako stamena, nedodirljiva, praiskonska i večna, tako nezaobilazna i moćna, da neki autori misle da su upravo ona Bog. Onaj Bog koji je u svima nama, oduvek i zauvek, koji nas određuje i u kojeg moramo da verujemo. Iznutra smo i dalje jedni drugima vukovi, razulareni, željni borbe, moći, krvi, bratoubice, sirovo strastveni, svirepi i oholi, lovci, žrtve, brižne majke koje van svog naručja ne vide svet, instrumenti slepe uznemirujuće požude, neutešni i progonjeni strahom od smrti. Teško je sve to spakovati u moral i biti srećan. Ali je mnogo mnogo lakše, kad znate da ništa sebi niste oduzeli, ništa niste izgubili, jer je nemoguće izgubiti osećanja.

Ustezanje je način postojanja nedozvoljenog činjenja. Negiranje je potvrda realiteta negiranog. Bežanje je vrsta prisutnosti. Potiskivanje je selidba stvarnosti s one strane belodanog. Zabrana je dokaz o snazi zabranjenog. Pravila su odraz neukroćenog divljaštva. I sve odluke koje nas čine ljudima, samo negativno aktualizuju ono nepromenljivo, emocionalno, životinjsko.

Civilizacija, pravda i sistemi morala zamena su za spontanu mekanost duše, za obzir i saosećanje, kakvog u prirodi nema.

Fotografije: Unsplash