Kikiriki, semenke, sport za zube: Vreme sasvim sigurno ne postoji
Jedna stvar sada je već sasvim izvesna. Vreme, dakle sigurno, ne postoji.
Još kao mala nisam mogla da se nateram da razumem vreme onako kako oni traže. Ideja da je vreme mrtvo, jedan panj koji ima samo svoju dužinu od početka do kraja i da mi po njemu hodamo, pravolinijski, to mi je oduvek zvučalo pogrešno. Ja sam ga, za razliku od toga, uvek videla svuda oko sebe, kako se kreće u raznim pravcima, prepliće i vrti kao na ringišpilu. Ringišpil na glavnoj raskrsnici na Ceraku me je najviše podsećao na vreme. Sećam se, još u ranim školskim danima, primetila sam određena neslaganja sa vremenom koje ja merim i koje mere ljudi i njihovi satovi. Recimo, rano ujutru, kada bih se probudila za školu, vreme je teklo makar duplo brže. Ne bih se umila i obukla, što je po mom merenju trajalo svega nekoliko minuta, dva ili tri maksimalno, na satu bi se skazaljka pomerila za preko dvadeset minuta. Od šest do osam ujutru vreme je sasvim sigurno teklo duplo brže od običnog protoka vremena, to je razlog mog večitog kašnjenja u školu. Zatim bi, od osam ujutru pa sve do poslepodneva, vreme jedva promicalo. Sati su nekada prolazili između jednog i drugog punog sata. Imala sam mali ručni sat sa crtežom Garfilda, nekada bih u njega gledala pomno, nadajući se da ću ga sasvim sigurno makar jednom uhvatiti na delu. Nisam pratila nastavu jer sam verovala da ću ga makar jednom videti kako ide unazad, makar jednu sekundu, mislila sam, videću kako se vraća u suprotnom smeru. Vreme nije tako naivno i nemoguće ga je uhvatiti ni za glavu ni za rep, te se to nijednom nije desilo.
Poslepodne, od povratka iz škole do ručka, vreme se kretalo kao kroz plitku i mutnu reku. Naselje bi bilo prazno a beton ili suviše zagrejan ili suviše hladan, ostala deca su bila ili u školi u drugoj smeni, ili su vreme provodili kod kuće radeći domaće zadatke. Ja sam se šetala naseljem, tu i tamo kopala po neku rupu u zemlji ili sakupljala štapiće od sladoleda od kojih sam pravila male barke i puštala ih, ako je bilo kiše, u bare koje su se pravile u ulubljenim delovima pločnika između zgrada. Sakupljala sam i stare metkiće i prala ih u barama, brala sam plodove breza, krnjila ih i od njih pravila razne oblike, ispisivala slova i imena. Sa vremena na vreme bih ušla u lokalnu radnju da zatražim čašu vode i iskoristim priliku da pogledam na zidni sat koji je stajao iznad vrata. Sat u radnji uvek je pokazivao onoliko vremena koliko i moj sat sa Garfildom, iako sam bila sigurna da meni i prodavačici koja radi vreme sasvim sigurno drugačije prolazi. Tek nakon čitavog dana kada bi se skazaljke primakle onoj pozi kada formiraju pun peti sat nakon podneva, čula bih daleko, još sa parkinga iznad blokova, korake moje majke kako se vraća sa posla. Znala sam nepogrešivo da prepoznam njene korake čak i onda kada je ne vidim.
Moja borba sa vremenom odrazila se na još jednu stvar – bila sam jako loša iz istorije. Umela sam da zapamtim priče, učesnike i mesta određenih bitaka, ali brojeve sam slabo pamtila – svi su mi bili isti. Iz matematike sam bila izuzetno dobar đak, ali sam matematiku shvatala kao logiku, brojeve je samo trebalo prepisivati i premeštati sa mesta na mesto. Svakako, nisam nikako mogla da u glavi hronološki poređam istorijske događaje, šta je čemu usledilo ili prethodilo. Istoriju nikako nisam mogla da razumem linearno, onako kako su od nas tražili da je razumemo, već sam sve te stvari zamišljala kao zvezde na jednom velikom zvezdanom nebu. Sve je to, za mene, postojalo istovremeno. Sva ta istorija, osećala sam, i dalje traje, tu je, svuda oko nas.
Moja borba sa vremenom i dan-danas traje u potpuno istom obliku. Svakoga jutra ono leti, dok popijem kafu i nakon toga operem šolju i džezvu, vreme nemilosrdno galopira pored mene i i dalje uvek i svuda kasnim. Po podne se vreme razvlači, naročito na poslu ili na nekim dosadnim predstavama. Sećam se jedne predstave koju sam gledala, tek je bilo odmaklo pola sata, a već me je dosada nasmrt pojela. Zatim sam se polako, jednom po jednom, svakom glumcu zagledala u lice, pokušavala da im vidim boju očiju. Bilo ih je četrnaest na sceni. Zatim sam odlutala u nekim razmišljanjima, zaspala i usnila jedan kratak san. Kada sam se probudila, videla sam da je prošlo tek tri minuta od kako sam prethodni put pogledala na sat.
Jednog jutra, pre par dana, ustala sam jako rano. Malo sam spavala, bilo mi je teško. Skuvala sam kafu, znala sam da moram brzo da je pijem, nisam smela da kasnim na zakazani sastanak. Pogledala sam na digitalni sat od rerne, bilo je 06.45. Popušila sam dve cigarete, pročitala jedan dugačak novinski članak, i naglo se trgnula – kasnim! Kada sam pogledala na sat, bilo je 06.48. Namignula sam rerni i zahvalila se vremenu, što je, eto, makar jednom, stalo na moju stranu.
Fotografije: Unspalsh