Žena na ivici nervnog sloma: Unutrašnja dvorišta
Kada bi me neko pitao šta je za mene Beograd, a pitali su me mnogo puta, danas bi im rekla da su to unutrašnja dvorišta. Njih ima svuda po svetu, ali za mene su ona na potezu od moje kuće do centra nešto posebno. Zato volim da prošetam tih četrdesetak minuta i još jednom zavirim iza kapija, tamo gde ne mogu tako lako nezvana da dođem i vidim staru višnju, ali to može mačka hitra, iako punačka.
Milana Rakića Tršćanskom do Đerma i onda Vojvode Brane, pa Dalmatinskom. Na tom potezu sve se vidi, pa i to kako se stara vila nadovezuje na novu pametnu zgradu, udžerica u kojoj je stara zanatska radnja na stepenice, kako se sve menja i gradi, a kako bi opet bilo lepo da ostane barem nešto od tog duha komšiluka, te kuće sa baštama, te saksije, česme i lavori i lovori, ofucano i šarmantno, grafiti i cigle.
Uvek mi iste stvari privuku pažnju, cveće koje se obrušava sa terase, prijatna oker opeka, tri raznobojna stakla vitraža na jednoj zgradi, strmina Ulice Jovana Ćirilova, ali najviše unutrašnja dvorišta, za koja mi se čini da su tu od doba kada je tim ulicama hodao i o tom Beogradu pisao Boško Tokin.
Ipak, ono što sam juče videla bio je novi detalj, deda i unuka vraćali su se sa pijace, odlučili su da na putu kući sednu na piće, deda je pio pivo, unuka sok, u fensi kafiću, a na sto su stavili sve svoje cegere i zembilje, pune rotkvica, praziluka, kajmaka, papire masne od bureka, kome samo kesa nije dozvoljavala da po trotoaru razvije svu svoju divotu.
Ne menjam rutu, osećam da stalno nadgledam da li je sve na mestu, da je i dalje tu taj Beograd i unutrašnja dvorišta u mojoj glavi.
Fotografije: Ana Vučković