Svakog radnog dana, na početnoj stanici beogradske linije 79, mlada devojka ulazi u autobus i upućuje se na posao. Zauzima sedište u poslednjem redu. Tu su dva spojena. U stvari jedno, samo dvostruko. Devojka ulazi u autobus s maskom. U torbi joj je bočica sa alkoholom. Vodi računa o svemu zbog virusa koji se raširio po celoj planeti. Ali, njenom prividnom miru i nepoljuljanom samopouzdanju bliži se kraj. Nekoliko stanica posle njene, u autobus ulazi sredovečan čovek. Ne nosi masku. Očito namerno, budući da ima još slobodnih mesta, seda baš pored nje. Ona ga gleda i kaže:
„Molim Vas, stavite masku.“
„Ma kakvu masku, budalo jedna!“, odjednom prasne. „Glupačo! Da se ti malo nosiš u tri lepe …“
„Na sledećoj stanici možda će ući kontrola… bolje Vam je da stavite masku, da ne plaćate kaznu!“, savetuje ga devojka, i dalje pribrana.
„Ma kakva bre kontrola!? Mogu da mi dođu i tvoji ćale i keva, mamicu vam vašu kretensku! Sve bih ja vas… u vaše glupe glave. Budale jedne blesave! Kao virus postoji? Hoćeš da me čipuješ? Idiotkinjo!“ – viče čovek nesumnjivo u želji da s ponosom pokaže kako je prostakluk njegova jedina religija.
Devojka uspeva da se suzdrži, premda okreće glavu ka prozoru kako joj čovek bez maske ne bi pljuvao u lice. Ona je psihoterapeut. Ume bar da glumi opuštenost.
Ista scena se ponavlja i narednih dana. Devojka hrabro seda na mesto u poslednjem redu. Sredovečni čovek bez maske takođe. Ne zna se više ko tu koga začikava. U stvari, kao da svako radi svoj posao: devojka pokušava da urazumi razjarenog prostaka, ali tome nije dorasla, budući da je on svoju veštinu vrhunski izbrusio. Kada je prošla cela radna nedelja, odlučila je da sledeće promeni mesto. Došla je do zaključka da su koreni njegovog ponašanja snažni i zadiru tamo gde joj nije milo da zaviruje. S kim si, onakav si. Ni ne okreće glavu da vidi da li je ušao.
Drugo vreme: Pariz, kraj marta 1832. godine. Epidemija azijske kolere prodrla je u prestonicu Francuske. Pariz je sa zebnjom očekivao bolest. Strašan talas zaraze koji je uništavao sve pred sobom, valjao se iz Hindustana. Odnosno sa Cejlona još 1819. godine, pa preko Filipina, Arapskog poluostrva, prema Kavkazu, do Persije. Kolera je zatim iz Azije prešla u Evropu. Rusiju, Poljsku, Austriju, da bi 1832. godine zapljusnula Englesku, pa preko La Manša i Francusku.
U Parizu je najpre zakucala na vrata Ernesta od Saks-Koburga, učenika Viktora Igoa. Obojica su živeli u istoj ulici. Samo u aprilu, u Francuskoj je zabeleženo bezmalo 13 hiljada smrtnih slučajeva. Parizom je kolera gospodarila 180 dana i za to vreme je umrlo 19 hiljada ljudi.
Međutim, upravo tih dana, Francuskom se pronela neverovatna vest. Da kolera zapravo uopšte nije zahvatila ovu zemlju. Da je sve strašna laž. Veliki broj smrtnih slučajeva pripisivan je vladi koja je, navodno, ponovo organizovala svojevrsnu Vartolomejsku noć kako bi se otresla republikanaca. Govorilo se takođe da su se u celoj zemlji pojavili „sejači kuge“, ljudi opsednuti đavolom. Njihov cilj bio je da šire koleru. Zašto? Da bi potamanili sve plemenite ljude!
Stravična bolest kao da je razjarivala jedan deo stanovništva, pisali su izveštači iz Pariza. Ljudi koji su ulazili u apoteke bivali su linčovani. Posebnim napadima bili su izloženi iscrpljeni lekari. Napadani su i bolesnici, optuživani da glume bolest. Na ulicama Pariza, linčovanje je bilo svakodnevna slika. Mnogi nedužni ljudi su stradali. Mesec april 1832. godine zabeležen je u analima Grada Svetlosti kao najcrnji u istoriji. U Francuskoj je od kolere umrlo više od 120 hiljada ljudi.
I pored tog saznanja, bilo je i onih koji nisu hteli da priznaju da je bolest tu. Da uopšte postoji. Ni smrt. Ni bližnji koji su umrli u teškim mukama.
Zaista, reč stvarnost treba uvek pisati pod znacima navoda, savetovao je mudro genijalni Vladimir Nabokov.
Fotografije za naslovni kolaž: Iscrpljeni francuski lekar iz 1932. godine – slika Slavka Krunića, Kolera – francuska karikatura iz 1830. (izvor Vikipedija)