Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Navikla sam da imam navike

AUTOR: Milica Vučković 03 May, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Navikla sam da imam navike

Navikla sam da imam navike, da se probudim i gledam u plafon, nekada misleći samo o doručku, nekada o Muzeju princa Pavla, o umetnosti u međuratnom periodu i Tahićankama koje su radoznale oči beogradske publike tada gledale – nekada je umetnost bila ozbiljna stvar, a Beograd veliki grad. Nekada razmišljam i o Tahitiju, iako uporno ne znam gde je, iako uporno jako loše stojim sa geografijom i brkam sva imena svih gradova i zemalja. Jedino što sa sigurnošću znam je gde je istok, a gde zapad, i što sam nasledila tu nekakvu odbojnost prema zapadu, a sažaljivost prema istoku. Ako nisam previše gladna, onda ostanem još u krevetu, gledam u plafon i razmišljam zatim o Van Gogu i o svakom njegovom potezu četke, zamišljam kako na mestu zenice on nema krug, već crticu, kao divlja mačka. Onda se setim Rađanja Venere, suze koju sam krišom pustila kada sam je videla, iako nikada pre nisam ni znala da volim tu sliku.

Tahićanke, foto: galerija.metropolitan.ac.rs

Svako svedočanstvo kulture je svedočanstvo varvarstva, kaže Benjamin, a ja se onda momentalno setim da nisam zalila biljke i ustanem iz kreveta. Bendžamin u mojoj dnevnoj sobi ima već nekoliko žutih listova, odmah pomislim kako nisam dobra majka prema svojim biljkama, a onda se setim da nisam majka uopšte. Onda pristavim kafu dok rasklanjam posuđe koje je ostalo od sinoćnih gostiju. Onda dok voda vri, usput oribam šporet, slavine, unutrašnje staklo rerne i ručku od frižidera, i tek onda vidim da je sva voda iz džezve isparila pa stavim novu. I na to sam navikla. Druga voda uvek brže provri od prve, jer je džezva već vrela. Uz kafu uvek popušim okruglo dve cigarete, nikada jednu i nikada tri, kao moj pokojni deda. Setim se njegovih brkova i uštirkane košulje, i bombona u džepu, setim se kako je čvrsto žmurio pred smrt, kao da se koncentriše da sve uradi kako treba, da slučajno nešto ne zaboravi kada pođe na taj put.

Između dve cigarete, gledam kroz prozor i takmičim se svaki dan sa sobom koliko daleko mogu da vidim. Vidim dimnjake termoelektrana, vidim daleke planine na kojima često ima snega, vidim ptice koje uporno lete u mestu i meni uporno nije jasno kako to rade, iako sasvim dobro poznajem biologiju i fiziku. Ovaj put čini mi se da sam videla dimnjak kuće koja je sigurno makar dvesta kilometara daleko od naše. Setim se svih naših kuća u kojima nikada nisam boravila, u kojima su se rađali neki ljudi koji su imali isti nos kao ja ili istu boju očiju. Kuće treba rušiti i ići što dalje od njih, zapaliti svaku kuću da izgori do temelja, jer uspeh se ne meri kućama, već onim što nije izgorelo. Onda se ponovo setim rata, muzeja i okupatora, čitave kulturne baštine u plamenu i Miroslavljevog jevanđelja umotanog u azbest, sakrivenog u podrume Narodne banke. Setim se da uvek postoje oni ljudi koji se nečega sete i koji imaju neku ideju.

Verujem da čovek ništa ne može da izmisli, jer sve već postoji, nego da može samo nečega da se seti. Onda se setim da kroz pola sata moram da krenem na posao, moram da zaboravim na Tahićanke, na maslinastu boju, na šinjele i brkove, na cigle boje gareži i da u novi dan još jednom uđem sa iščekivanjem. Na poslu imam drugu boju glasa, onu koju koristim za spoljnu komunikaciju, onu u kojoj se ne čuje ništa što krijem i o čemu mislim, i nije mi teško, jer, tako sam navikla. Dan provodim kao i svako drugi, čekajući noć i sledeće jutro kada ću ponovo, makar par sati, biti među svojima.

Naslovna fotografija: Unsplash