Pouke iz prošlosti: Hodajmo nežnije
Možda i ne bi trebalo sebe da krivimo ukoliko stalno – a ni tako često – nemamo svest o sopstvenom značaju u sklopu porodice, društva u kojem živimo, zemlje, sveta, planete, svemira… A posebno u sklopu istorije. Postoje, međutim, trenuci i događaji koji nemilosrdno, kao munja, bacaju svetlo na to slaganje neponovljivih i originalnih zrnaca peska – u pustinju civilizacije. I objašnjavaju nam da mi, bili toga češće ili ređe svesni, gazimo po tom istom pesku. Pritom, ne razmišljajući da postoji mogućnost da hodamo po grobovima ljudi koji su tu nekada živeli. Kao da u nama nema nikakvog poštovanja prema večno zaspalim.
Evo jedne priče o tome. Britanski istoričar Mark Mazover (1958) objavio je 2004. godine knjigu o istoriji grčkog grada Soluna i nazvao je Solun, grad duhova (ovu knjigu je inače u prevodu Nevene Mrđenović objavio Dosije iz Beograda). Naslov se poglavito odnosi na burnu istoriju multikulturnog drevnog grada koja je počela još 315. godine pre nove ere. Solun se menjao tako sudbonosno (kroz različite vlasti, vere, migracije stanovništva i izmene arhitekture, požare i epidemije), i toliko brzo da, jednostavno rečeno, nije bilo vremena da umrli budu ostavljeni na miru. Zato je Mazover Solun nazvao gradom duhova. Nesmirenih duša.
I da preskočimo dugu priču o svim vladarima i naizgled uspostavljenom skladu u kojem su u jednom trenutku u Solunu zajedno živeli pravoslavni Grci, muslimani, uglavnom Turci, Jevreji, Italijani, Srbi i mnogi drugi. Činilo se da svi daju onaj odlučujući doprinos identitetu grada. I svi su ga smatrali svojim. U takvom je saživotu, odmah pored istočnih zidina Soluna, nastalo jevrejsko groblje na površini od 324 hiljade kvadratnih metara. Osnovano 1492. godine, posle pogroma Jevreja sa Iberijskog poluostrva, bilo je to najveće groblje Sefarda na istoku Sredozemlja. Obuhvatalo je neobično veliki komad zemlje jer je tradicija nalagala da se tela umrlih ne smeju uznemiravati, pa ni iskopavati. Eh…
Povezani članci
Krajem 19. veka, jevrejsko groblje je bilo toliko veliko da, takoreći, niko nije mogao na njemu da se snađe. Uprava je čak morala da zaposli vodiče. Najugledniji solunski Sefardi, intelektualci, trgovci i verske vođe, tu su bili sahranjeni. A na nadzemnim spomenicima, uklesani simboli: Davidova zvezda, menora, limun, urmina palma. Na nekima i simboli koji su dočaravali karakter i profesiju osobe koja je tu počivala. Najčešće uklesana rečenica bila je: „Neka mu (joj) duša bude večna“.
Ipak, jedan deo grobljanskog zemljišta bio je oduzet Jevrejima još za vreme otomanske vladavine, krajem 19. veka, a zatim se 1936. godine, kada je Solun postao deo Grčke, javila potreba za kampusom za novi Aristotelov univezitet. Već sledeće, jevrejska zajednica je ponudila 12.300 kvadratnih metara groblja za širenje Univerziteta. Zbog toga su vodeći ljudi zajednice preuzeli na sebe zadatak da premeste neke grobove, premda se to kosilo sa njihovom tradicijom. Igrom sudbine, reč je ujedno i o jedinim sačuvanim spomenicima sa starog Jevrejskog groblja u Solunu.
Jer, počeo je Drugi svetski rat i „konačno rešenje“ za jevrejski narod širom Evrope, a 1942. godine primenili su ga i nacisti kada su zauzeli Solun. Nekoliko nedelja posle obilaska velikog jevrejskog groblja, Nemac Maks Merten, ozloglašeni administrator Vermahta u okupiranom gradu, inače stručnjak za imovinsko pravo u Rajhu, naložio je da sve bude sravnjeno sa zemljom. Rušenje groblja je trajalo od decembra 1942, do februara 1943. godine. Mermerni i kameni spomenici bili su rasuti po celom gradu. Stotine nadgrobnih ploča upotrebljeno je za podizanje novih zgrada, zdanja, pa i krčmi, ali i popločavanje puteva i plesnih podijuma. Mazover pominje da su se lobanje preminulih mogle naći u gradu i mnogo godina kasnije, te da članovi omladinskih pozorišnih trupa nisu imali pojma odakle im „rekvizit“ za monolog iz Hamleta.
U svakom slučaju, Aristotelov univerzitet je 2014. godine u sklopu kampusa, u opservatorijskom parku, podigao spomenik u znak sećanja što se na tom mestu vekovima nalazilo jevrejsko groblje. Spomenik je u obliku menore, sačinjene od ostataka sačuvanih nadgrobnih ploča sa starog groblja. A u predvorju svečane sale istog Univerziteta na spomeniku solunskim mučenicima, žrtvama Holokausta, od metala i crvenih cigala (koje podsećaju na Aušvic) piše: „Na mestu gde se Univerzitet danas nalazi, sve do 1942. godine bilo je solunsko jevrejsko groblje, jedno od najstarijih u Evropi koje se prostiralo na skoro 350 hiljada kvadratnih metara. Uništenje groblja od strane nacističkih okupatora predstavljalo je strašan kulturološki zločin tokom Drugog svetskog rata. Ovo umetničko delo posvećeno je uspomeni na 50.000 grčkih Jevreja koji su, primorani da nose žute zvezde na svojoj odeći, deportovani i ubijeni u logorima Aušvic-Birkenau“.
Imajući u vidu ono što znamo da se desilo na raznim stranama sveta tokom našeg života, ili ne mnogo godina pre nego što smo se rodili, recimo da bismo mogli da koračamo nežnije i sećamo se onih dobrih ljudi koji su nekada postojali, kao što i mi danas postojimo. Neka veza između njih i nas, bez sumnje je prisutna. Bez obzira da li hodamo kroz novi tržni centar u centru Beograda, šetamo psa u Studentskom parku, ili smo pošli na kafu u Tašmajdanski park…
Naslovna fotografija: Veljko Radosavljević
Povezani članci
