Žena na ivici nervnog sloma: Halkidiki

Zabavlja me planiranje i traženje aranžmana za leto, bilo da gledam agencije, iznajmljivanje stana ili tempiram letove, usaglašavam moguće i verovatno. Nekad to nisam volela, nekad su za mene to radili drugi, mama ili društvo s kojim idem.

A sada to radim ja, i pomalo i uživam u tabelama koje ukrštaju milion parametara: da li je uključen kontinentalni doručak ili viski na beskrajnom bazenu, dok ti pijavice grickaju mrtvu kožu tabana dok ti je na licu krema sa esencijom Mrtvog mora, da li se ide zapregom ili dolmušom, da li je bungalov na plaži ili kuća u brdima podno Olimpa.

Posebno je uzbuđenje kad aplikacija preračunava koliko će nas doći letovanje za dvoje odraslih i jedno malo dete i kada, jer sam ja bila alava, ona pokaže da penthaus u Mikonosu u julu staje samo šest hiljada evra, ali samo sa doručkom, a pošto je sve minimalistički, i doručak će biti takav – kuvana jaja, ali poslužena sa lokalnim travkama na antičkim tanjirićima.

A sve je počelo još devedesetih, kada bi moji kupili novine, pa okrenuli srednje strane sa oglasima, pa zaokružili oglas agencije i ponude, pa procenili da je Halkidiki u predsezoni dobra ideja. A meni je tada pogled lutao na drugo mesto, tamo gde su ponude sa avionskim kartama, Njujork, Singapur, Kankun, tada sve blizu dve hiljade evra ili dolara. Pitala sam se zašto ne možemo tamo, za promenu.

To se pitam i sad, ali lagano, ima vremena, ići ćemo, samo da još jednom skuvamo jaja u majici sa grčkom šarom, onom što je toliko voleo i rabio Đani, Đani Versaće, baš u ona davna vremena kad su ljudi birali aranžmane listajući dnevnu štampu. 

Fotografije: Ana Vučković Denčić