Gistro priče: Nada s ćoška

Tu negde oko Gundulićevog venca nedavno su podigli spomenik despotu Stefanu Lazareviću. Ko? Ovi što ne znaju ništa osim da podižu spomenike. Zašto? Vole ljudi istoriju. Nema veze što na Kalemegdanu već postoji još jedan spomenik istom čoveku. Kad bolje razmislim, Karađorđe je istorijski bio važnija ličnost od Stefana Lazarevića, te me ne bi čudilo da uskoro dobijemo bar dva njegova spomenika. Onaj jedan na Vračaru je malo za tako veliku ličnost. A i stoji tamo predugo. Spomenici, fontane, tržni centri, renoviranje istih trgova tri puta za dve godine… Biće da su ljudi ovde danas najkreativniji kada je u pitanju smišljanje dečjih imena i načini pranja novca.

Na istom tom Gundulićevom vencu, tik iza uboge statue Stefana Lazarevića, na ćošku dve ulice, nalazi se bistro iz nekog drugog vremena. Iako je kuća stara i oronula, u njoj i oko nje ima više duše nego u svim knjigama koje poseduje ekipa što je pre par meseci postavila onaj spomenik. Neću da kažem da slikovnice nemaju dušu, ali svetlo koje isijava iz njih i ono koje odašilje ova stara, žuta, pohabana fasada je jednostavno nemerljivo. Taj bistro izgleda kao iz nekog jugoslovenskog filma s početka osamdesetih. Znači da nema problem sa dostojanstvom. A ni sa nadom.

Kada sam ušao pre neki dan, napolju je bilo 38˚C. Seo sam za stari drveni sto, naručio dve kisele vode i tursku kafu. Uslužila me je žena u poznim pedesetim. Raspitivao sam se o istoriji bistroa. Pitao sam je da li mogu da slikam unutrašnjost lokala. Rekla je da mogu, ali samo jednom. Pitala me je odakle sam. Kada sam rekao sa Voždovca, nasmejala se. Mislila je da sam turista. Kaže da je samo turistima fascinantno ovo mesto. Rekoh „pa logično, Beograđane sad fasciniraju spomenici” i uputih tužnjikav pogled u pravcu nesrećnog despota. Samo je prevrnula očima, rekla „Uh, bolje ništa da ne pričam, sine” i vratila se za šank.

Kafa je bila prilično krupno samlevena. Imala je one gromuljice. Ali je bila jaka. Svidelo mi se to. Kisela je bila ledena. Pored mene, u bistrou su bila samo još dva starija čoveka. Smejali su se i pričali o promašajima na sinoćnjoj fudbalskoj utakmici evropskog prvenstva. Konobarica za šankom je čitala knjigu. Nisam uspeo da vidim koju. Napolju je bio samo onaj ko mora. U starom bistrou je bio samo onaj ko želi. Osim možda konobarice. Nije da je delovala tako, ali uvek treba uzeti sa rezervom misao da ljudi u ovoj zemlji žele biti tamo gde zarađuju platu. Izvadio sam telefon i napisao pesmu. Ima veze sa mestima koja se menjaju, ljudima koji to ne rade i svetu koji podseća na Telmu i Luiz u onoj finalnoj sceni pred provalijom. Srknuo sam posledni gutljaj kafe, isprao gromuljice iz grla kiselom, zahvalio se konobarici i otišao.

To veče sam u jednom trenutku osetio da imam nešto između zuba. Gromuljica kafe. Pažljivo sam je pomerio jezikom na vrh zuba i stisnuo vilicu. Ono što se desilo u mojim ustima ima veze sa onostranim. Bez zezanja. Taj ukus koji se razlio u mojim ustima je ukus zbog koga mi je falio Beograd kada sam bio milionima kilometara daleko. Taj ukus je u isto vreme nada i dostojanstvo. Ako znamo da su baš nada i dostojanstvo glavni razlozi zbog kojih ljudi napuštaju ovu zemlju koju oduvek vode (i uvek će voditi) lopovi, džiberi, protuve i hulje, malo je paradoksalno da 2021. u Beogradu postoji mesto na kome ih osećate. A stvarno postoji. Ja bio. I opet ću.

Fotografija: Vladimir Skočajić Skoča