Mitološka bića: Simurg

Simurg je drevno iransko, odnosno persijsko mitološko biće, i prisutan je u legendama i umetničkim delima svih istorijskih perioda Irana. I ne samo Irana, već i skoro svih civilizacija i kultura koje su sa Persijom bile u kontaktu, naročito Gruzije, Azerbejdžana, Jermenije, Uzbekistana, Kašmira.., pa i Vizantije i Kine. Osim u narativnoj narodnoj tradiciji, Simurg je čest književni lik mnogih značajnih dela, od kojih, za početak, izdvajamo poemu Govor ptica, iz 1177. godine, sufi pesnika Feridudina-Muhameda Atara. Evo kako Atar najavljuje Simurga:

Nekada davno u Kini, jedne tamne noći,

Simurg je odlučio smrtnicima doći.

On pusti jedno pero da na zemlju sleti,

i priča o njemu ceo Svet obleti.

O imenu

Simurg, ili Simorg, je persijska reč, i od samog pojavljivanja označavala je isključivo lično ime, bez potrebe za traženjem njegovog izvora. Ipak, u jezicima srodnim persijskom postoje približno slične reči, i sve one odreda odnose se na neku vrstu ptice: ptica grabljivica, orao, soko, vrabac.., pa čak i na mitskog feniksa. Najbliži je jermenski naziv za pauna – siramarg. Na pahlavi jeziku sin murgh znači „ptica orao”, kao što je u Avesti (najsvetija knjiga zoroastrizma, nastala između IX i XIII veka), saeno merego naziv za orla. Doduše, u pesijskom jeziku postoji izraz sī-murğ, u značenju „trideset ptica”, ali je ovaj izraz mlađi od mitskog ličnog praimena Simurg, a budući da je broj 30 u Persiji bio sinonim za „mnogo”, ovim se izrazom htelo precizirati da je Simurg ptica sa mnogo obličja. Prefiks si takođe sugeriše da je Simurg bio veliki kao 30 ptica, ili da je na sebi imao perje u 30 boja.

Izgled i osnovna obeležja

U persijskoj umetnosti Simurg je prikazivan kao krilato stvorenje u obliku ptice, dovoljno divovsko da može poneti slona ili kita. Najčešće izgleda kao paun sa psećom glavom i lavljim kandžama, ali ponekad i sa ljudskim likom. Simurg je izrazito dobroćudno biće. U najranijim mitovima bio je muškog roda, ali se u zrelom i poznim periodima mita predstavlja isključivo kao ženka. Tada i postaje ptica-sisar, i neretke su scene u kojima doji svoje mlade. U daljem tekstu mi ćemo Simurga ipak pominjati u muškom rodu, jer tako zahteva njegovo praime. Kao sisar, Simurg ima zube. U izrazitom je neprijateljstvu prema zmijama, a prirodno stanište mu je mesto sa puno vode. Najčešće se opisuje sa perjem boje bakra, ali likovni prikazi predstavljaju ga sa raznobojnim perjem.

Iranske legende smatraju Simurga toliko starim da je tri puta video (i preživeo) razaranje sveta. Samim tim, smatrano je da poseduje sva znanja svih vekova. Tek jedna legenda ograničava njegov život na 1700 godina, pre nego što se zaronio u plamen (slično kao feniks). Na početku svog postojanja (na početku vaskolikog stvaranja Sveta), pročistio je zemlju i vode, i time ljudima podario plodnost. On je bio spoj između Neba i Zemlje, i postao je glasnik između ta dva sveta.

Za svoje stanište odabrao je Haoma drvo, odnosno Drvo života, koje je ukorenjeno u Svetskom moru. Na Haoma drvetu nalaze se semena svih biljaka, od kojih je većina lekovita. Bilo je dovoljno da Simurg u jednom trenutku naglo uzleti sa Drveta života, koje se zatreslo, i sve semenje razletelo se po Zemlji, puštajući korenje, i donoseći ljudima i plodove i mogućnost lečenja svih bolesti.

Simurg u persijskoj književnosti

Šahname

Prva velika pojava Simurga u persijskoj književnosti dogodila se u obimnoj poemi Šahname (Knjiga o kraljevima), pesnika Firdusija (oko 940-najkasnije 1026), konačno dovršena i objavljena 1010. godine. Zapravo, Šahname je najduža poema svih vremena i prostora. Sadrži 50.000 dvostiha, i, poređenja radi – dva puta je duža od Ilijade i Odiseje zajedno. U ovoj poemi Simurg je povezan sa princem Zalom, sinom kralja Sama. Zal se rodio kao albino, i kralj Sam ga se odrekao, poslavši ga na planinu Alborz. Na vrhu planine živeo je Simurg, uzeo je dečaka i odgojio ga kao svog. Simurg je Zala podučio mnogim mudrostima, ali kad je poodrastao poželeo je blizinu ljudi, Simurg je to razumeo, i dozvolio je Zalu odlazak, podarivši mu tri zlatna pera, koja je Zal trebalo da spali ako mu ikada zatreba pomoć. Po povratku u svoje kraljevstvo Zal se zaljubio, i oženio se lepom Rudabom. Kada je trebalo da im se rodi dete, porođaj je bio težak, Zal je spalio jedno zlatno pero, Simurg se pojavio, i rođen je prelepi princ Rostam. Simurg se pojavljuje još u dve priče u Šahname, onda kada je Zal morao da spali preostala dva zlatna pera…

Govor ptica

I u poznijoj, klasičnoj persijskoj književnosti, Simurg se često pominje, posebno kao metafora Boga u sufi mistici. Najznačajnije sufi poetsko delo svakako je Mantik-ol-tejr (Govor ptica ili Sabor ptica), Feridudina-Muhameda Atara (oko 1145-oko 1221), mistička poema, ispevana u 4458 stihova, a obznanjena 1177. godine. U poemi se ptice sveta okupljaju kako bi odlučile ko će im biti kralj. Međutim, sabor ptica ne može da otpočne bez najmudrije od svih – Simurga. Najkraće prepričano moglo bi glasiti ovako: delegacija od 30 ptica kreće u potragu za Simurgom, a svaka od ptica predstavlja neku od ljudskih pogrešaka koja čoveka sprečava da postigne prosvetljenje i sjedinjenje s Bogom. Kad ptice napokon stignu do Simurgovog prebivališta, zateknu samo praznu površinu vode, u kojoj se ogleda svaka od čovekovih pogrešaka, pa, samim tim, stiče se i prosvetljenje na putu pravednika prema Bogu. Ipak, Simurg se pojavio, i evo fragmenata iz tog čuvenog Simurgovog solilokvija – a zapravo Božjeg:

Ja sam ogledalo u koje tvoje oči gledaju.

I svi koji pred moju veličanstvenost stanu

vide samo sebe, suštinu svoju.

Došle ste kao si-murg i Simurga vidite,

a da vas je bilo četrdeset ili pedeset, opet bi samo sebe videle.

I mada ste se borile, lutale i tražile,

na kraju Puta ste samo sebe pronašle.

Sve što mislite da znate ili vidite, nije ništa drugo osim varke.

I mada prelazite doline duhovnog puta,

i na putu se susrećete sa mnogim opasnostima,

putovanje je unutar mene, sva dela su moja;

tek kad mene ugledate, budite se iz sna.

Kao si-murg ste došle

i Simurga ste u meni pronašle.

Ja sam vašeg bića jedina suština;

svaka se suština svom bitku vraća.

Nestanite u meni, bolјe vas ne može snaći,

jer ćete u meni sebe pronaći.

Simurg u istočnjačkoj umetnosti

Prisustvo Simurga u istočnjačkoj umetnosti, pre svega u persijskoj, može se pratiti od pradavnih pa sve do modernih vremena. Simurg je predstavljan u svim umetničkim oblicima: skulptura, reljef ili bareljef, ali naročito u likovnoj umetnosti, pre svega u minijaturnom slikarstvu, po čemu je persijska umetnost ionako najpoznatija. Naročita je bila učestalost prikazivanja Simurga u periodu Sasanidskog carstva (od 224. do 651. godine), pa je i grb Sasanida bio Simurg u krugu. Međutim, postoji jedna naročita osobenost u prikazivanju Simurga. Izgled Simurga nikada nije bio kanonizovan, klišeiziran, pa tako ne postoje dva ista prikaza Simurga. Originalnost umetnika, pa samim tim i razlike, se pretpostavljaju, ali ovde nije reč o tome. Simurg je uvek drugačiji, ponekad i do neprepoznatljivosti. Da bi bilo jasnije, daćemo primer Pegaza ili bilo kog kentaura. Ma ko, i ma kada da je prikazao ova dva mitološka bića, mi ćemo uvek znati da su to Pegaz ili kentaur. Simurg je uvek drugačiji, i jedino uvek ima oblik ptice.

Simurg u modernoj upotrebi

Po Simurgu je nazvana najprestižnija nagrada koju dodjeljuje najveći iranski filmski festival – Crystal Simorgh; središnji je heraldički element na grbu Uzbekistana; avganistanska fudbalska reprezentacija naziva se Simorgh Alborz FC; na zastavi je naroda Tat, koji su iranska etnička grupa; naziv je nove prijave za članak BBC-ja…

Naslovna slika: www.en.wikipedia.org i www.venusartprints.com.au