Gistro priče: Lepota i bol
Pre neki dan sam šetao donjim Dorćolom. Ispred mene su hodali momak mojih godina i starica. Držala ga je pod ruku i vodila. U drugoj ruci je imala dve kese sa povrćem, a na ramenu ceger iz koga je virio francuski hleb i neki zeleniš sa pijace. Momak nije bio sasvim svoj. Levu nogu je vukao po trotoaru, teško je hodao i na licu mu je bila bolna, zamrznuta grimasa. Ličili su. Ona mu je majka. Sve bore sveta su stale na njeno čelo. Ne bi se reklo da ima mentalni problem, ali ni da ne oskudeva u svim drugim. Bila je seda i umorna. Možda od posla koji je tog dana radila, a možda i od života. Nije delovala kao neko ko preterano brine da li se grčka granica prelazi uz PCR test ili uz potvrdu o vakcinaciji, kao i zbog čega je tačno nemačka kancelarka dolazila u Beograd. Momak tek nije izgledao kao da ima ikakve brige. Nisam bio siguran koliko je svestan bilo čega.
Hodali su sporo, prolaznici su ih zaobilazili. Mrtva trka da li su njih dvoje delovali nezainteresovanije za svet oko njih ili svi ti ljudi u mimohodu za njih dvoje. Skrenuli su sa trotoara u prodavnicu pored. Prošao sam baš blizu njih i u vazduhu osetio miris onog belog sapuna kojim se kupaju bebe. Bili su obučeni u stare, pohabane stvari, ali sve je na njima delovalo čisto. Uprkos tom umoru, na prvi pogled bih rekao da su ljudi koji nemaju problem sa dostojanstvom i odustajanjem. Prošao sam pored njih i nastavio šetnju.
Dva ćoška iza nabasao sam na ovo dvorište između starih kuća. Podsetilo me je na film Dogodilo se na današnji dan. Onaj u kome Zoran Cvijanović doziva Milesu, u kom igraju Žika Todorović i Olja Bećković, a Žarko Laušević raznosi mleko i sa bratom živi u nekoj trošnoj kući u sličnom nekom starom atrijumu. U daljini se sušio veš, a cveće ispred ulaza bilo je negovano. Na tren mi je celo to dvorište delovalo kao scenografija nekog Felinijevog filma. Pitao sam se ko li živi tu. Da li stare beogradske porodice, imućni došljaci koji mogu da priušte kiriju u strogom centru grada, advokatske firme koje zarađuju na tuđoj nesreći ili neko četvrti? Pojma nisam imao. Ali ne zadugo.
Dok sam slikao ovu fotografiju koju vidite, u dvorište su ušli majka i sin koje sam malopre video. Prošli su pored mene kao da ne postojim. Ruku na srce, taj dan sam toliko nešto bio neraspoložen, da sam se koji sat ranije i sam zapitao isto to. Išli su sporo, korak po korak. Ušli su u onaj ulaz. Sumnjam da su nekom išli u goste.
Bob Dilan je jednom rekao da iza svake lepe stvari stoji neka vrsta bola. Pogledajte sva ona egzotična ostrva koja imaju veze sa vulkanima i zemljotresima. Pogledajte sve one lepe i mirišljave žene za koje ste ubeđeni da nemaju nijedan veći problem, a one sve pare potrošiše za papirne maramice kojim noću brišu suze. Pogledajte sve one uspešne sportiste koji su se odrekli detinjstva da bi danas bili najbolji. Uvek je tako. Svuda.
Imajući to u vidu, mogao sam da pretpostavim da to dvoje koji ostavljaju utisak nekog prema kome je život grub, žive na ovako lepom, živopisnom i nežnom mestu. Ali nisam. Jer uprkos iskustvu, stvari nekako nikad nisu baš onakve kakve mislimo da jesu.
Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča
