Kikiriki, semenke, sport za zube: Neki moji drugovi

Počela bih ovaj tekst stihovima koji mi se danima vrte u glavi… U pitanju je pesma Block Out-a, koju ne znam jesam li ikada slušala, ili je jesam slušala baš onda kada nisam razmišljala o „nekim mojim drugovima“ koji će se sutra oženiti, dobiti decu, umreti, otići, vratiti se, ne vratiti se…

Pa tako, sada kada nekih mojih drugova zaista nema, kada neki moji drugovi više nisu ljudi koje uopšte poznajem – ne znam ni gde su, ni šta rade, i kada neki moji drugovi, odnosno, moj najbolji drug odlazi iz zemlje, što bi Blok Out rekao „da život traži“, ja sedim kod kuće i razmišljam, šta s tim… Šta kada odu svi ljudi koji te poznaju? Oni sa kojim umeš da deliš, da razgovaraš, oni koji razumeju šta pričaš, oni koji umeju da čitaju između redova, oni koji znaju kako si raspoložen po tome kako si formulisao sms, oni koji kada si umoran ne pitaju zašto si tužan jer znaju da nisi tužan nego da si umoran, i oni koji znaju da si tužan kada se smeješ iz sveg glasa, nazdravljaš, ali te odaje to što pušiš cigaru, onako, iz petnih žila…

Zna čovek svaki dan da je sam, svaku noć kada leže u krevet i svako jutro kada se budi, ali kada odlazi neko ko ti je blizak, nekako si sam, „najsamlji” na svetu, a opet, ništa nije preko sveta, niti je život večan, tako da je, zapravo, svaki odlazak, eto, samo još jedan događaj u nizu događaja u životu. I tako, misleći o tome, vozim jednog prijatelja kolima, a njemu zvoni telefon – zove ga prijatelj iz inostranstva koji je takođe pre skoro deset godina emigrirao, otišao sa ženom, započeo neki novi, bolji i sređeniji život u tim nekim novim, boljim i sređenijim otuđenim zemljama. Moj drug se javlja, viče: „Bravo, bravooo, čestitam!!!”. Njegov drug je očigledno dobio dete, jer moj drug pita: „Kako se zove mali?“, i njegovo ozareno lice se jako brzo sneveseljava. „Jan, divno, divno, mnogo mi je drago!“, viče, ali nekim tužno-srećnim glasom. „Dobro došao, Jan!“, kaže.

Kada je završio razgovor, rekao mi je: „Ma drug moj iz Beča dobio dete, dečaka, Jan se zove“. Ja klimam glavom, čula sam već iz razgovora. „Prvo dete“, nastavlja moj drug, „prvo dete im se zove Stefan. Kada su mu dali ime Stefan ja sam se ponadao, mislio sam, ima šanse da se vrate, ali Jan, to je to, sada znam da se nikada neće vratiti. Uvek po imenima dece znaš da li imaju nameru da se vraćaju ili ne.“ Moj drug je ćutao, i ja sam ćutala i pevala u sebi stihove kojima sam i počela, i koje prenosim u celosti:

Neki moji drugovi
su zauvek otišli odavde
neki moji drugovi
su otišli da život traže.

Neki moji drugovi
su otišli na neko vreme
otišli na neko vreme
da se nikad ne vrate.

Neki moji drugovi
su odlučili da postanu tate
neki moji drugovi
su imali seljačke svadbe

Neki moji drugovi
su shvatili da mogu bez njih
neki moji drugovi
su neki moji drugovi.

Pa tako, za sve moje drugove.

Naslovna fotografija: Unsplash