Pouke iz prošlosti: Devojka koja je pobegla od starosti

Galeb iz Ničije zemlje ja sam: nijednu obalu ne smatram svojom domovinom, nijedan kraj, nijedno mesto za mene se ne veže, već iznad uzburkanih talasa letim…

Ovako je u dnevniku sebe opisala carica Elizabeta od Austrije, poznatija kao Sisi, supruga Franje Josifa. Kao što je dobro poznato, ona je bila veoma lepa žena, ali nemirnog duha, uvek blago usplahirena, večito u bekstvu od krutosti bečkog dvora. Ne bi se moglo reći da je Elizabeta od Austrije (1837-1898) ispunjavala svoje carske dužnosti: ni kao supruga vladara, ni kao majka. Kao da je stalno nastojala da pronađe svoje izvorno ja, svoju originalnu prirodu i duboko značenje sopstvenog života. Sva je prilika da je to što je želela bilo sasvim suprotno od onoga što joj je sudbina ponudila.

Beskrajna putovanja, gimnastičke sale unutar Hofburga i drugih dvoraca, najstrože dijete kako bi održala tanak struk koji joj je bio opsesija, pa i ljubav prema starogrčkoj književnosti. Sve to dvor nije gledao baš blagonaklono, a Sisi još više i više teralo da se udalji od Austrougarske monarhije i, pre svega, od muža, Franje Josifa. Stefanija, snaha carice Elizabete u svojoj knjizi Kako nisam postala carica, opisala je svekrvu na sledeći način: „Carica Elizabeta se gnušala etikecije i dobrovoljno bežala u samoću, daleko od dvora. Mrzela je mučenje i robovanje, kako je nazivala svoje carske obaveze. Naglašavala je da svaki čovek ima pravo na slobodu.“

Povezani članci

Svi naši promašaji

Da li ću nakon najnovijih vesti ikad ponovo moći da slušam Kanje Vesta?

Ipak, jedno je izgleda dobro razumela: da njena lepota opčinjava ljude. Nema sumnje da joj je ta činjenica ulivala jednu vrstu samopouzdanja. Odlučila je da zadrži izgled princeze iz bajke, onakve kako ju je ovekovečio slikar Franc Ksaver Vinerhalter na slavnom portretu. Međutim, možda je održavanje ovako visokog nivoa bajkovitosti i lepote predstavljalo veće ropstvo od svake dvorske etikecije! „Draga devojačkim srcima, njihova je lepota“, pisao je rimski pesnik Ovidije.

Dakle, Sisi se plašila i najmanjeg nagoveštaja starosti. Kako je vreme prolazilo, primenjivala je sve teže i teže dijete. Zabeleženi su njeni dnevni jelovnici: popila bi samo pet belanaca sa malo soli i nešto vode. I to je bila hrana za ceo dan. Kada bi krenula na put, sve je bilo isplanirano do najmanjih pojedinosti. Budući da je s vremena na vreme pila kravlje ili kozje mleko, u „pratnji“ bi joj se našle i krava i koza. Životinje su često putovale brodom i zbog toga patile. Ne liči li to ipak na carski kapric?

Budući da je bila i te kako svesna da njen vitki struk izaziva uzdahe divljenja, i plašeći se da joj se haljine ne pripijaju dovoljno uz figuru, zahtevala je da joj ih krojačice zašivaju na samom telu, kako ne bi ostao ni milimetar nabora. A s obzirom da je bila prinuđena više puta tokom dana da promeni odeću, zašivanje je trajalo i po nekoliko časova dnevno. Posle tridesete, da bi joj kukovi ostali uski, spavala je čvrsto umotana u vlažna platna oko bedara. Bar jednom nedeljno se kupala u maslinovom ulju, kako bi očuvala mekoću kože.

I kosa je predstavljala deo opsesije lepe carice – dopirala joj je bezmalo do poda i bila veoma gusta i sjajna. Po tri sata je provodila u sređivanju kako bi uvek imala neodoljivu frizuru. Pranje je dolazilo na red svake treće nedelje i trajalo je čitav dan. Od težine kose, caricu je bolela glava, pa su joj kosu podizali trakama i postavljali na naslone.

Kako bi održala dobru fizičku kondiciju, naredila je da se u palatama u kojima je često boravila, pripreme prostorije za vežbanje. Čak i u Hofburgu. Tu su se nalazile raznorazne gimnastičke sprave, između ostalog i krugovi. Njen profesor grčkog jezika Konstantin Kristiomanos jednom prilikom je zatekao kako u elegantnoj haljini od crne svile sa nojevim perjem vežba upravo na krugovima. Zamolila ga je da taj slučajni susret ne spomene caru. Ipak, njen najomiljeniji sport bilo je jahanje. Jahala je poput Amazonke! Kratko rečeno, akrobata na konju. Bežeći od starosti, Sisi je od pedesete godine počela da primenjuje duge šetnje. Trajale su po osam sati, a pratile su je dvorske dame. No, nisu izdržavale. Stalno ih je menjala za sve mlađe i mlađe. I izdržljivije.

Poslednje godine života austrougarske carice bile su veoma tužne. Posle smrti sina Rudolfa, potpuno je izgubila volju za životom. Uvek obučena u crno, putovala je Evropom, ne nalazeći mir. Lice je krila ispod tamnog vela koji nikada nije skidala. Sve dok joj u Ženevi 10. septembra 1898. godine, sa turpijom u ruci nije prišao italijanski anarhista Luiđi Lukeni. Ubod u prvi mah nije izgledao tako opasno. Ali samo zato što je carica i dalje nosila najčvršći mogući korset. Steznik je krio ranu i zaustavljao krvarenje. Kada su joj ga skinuli, krv je potekla i ona je iskrvarila. Ironija sudbine. Želja carice Elizabete da ne doživi starost, bila je ispunjena. Imala je šezdeset godina kada je ubijena. Moglo bi se zaključiti da se želje, kada se udruže sa sujetom, često ostvaruju. A sudbina se pobrine da lik poklonice najstrožih dijeta, završi na omotima slatkiša od čokolade!

Naslovna fotografija: Lik vladarke posvećene dijeti, završio je na čokoladnim bombonama