Gistro priče: Lampa

Ta lampa sve zna. Ona je uvek bila tu. Videla je kada su me ustoličili na prestolu sveta. Obasjavala me tad. Svedočila je i onda kada je moj pad probudio pola Dušanovca. A odavde do Dušanovca ima kilometar i po. Kada bi imala usta, crno bi mi se pisalo. Srećom pa lampa nema usta, te mi se piše samo belo.

Kupio sam je jednog novembarskog dana kada je internet veza bila dial-up. Video je u izlogu, svidela mi se, ušao i kupio. Ja inače nikad ne kupujem tako. Pogotovu ne lampe. Inače nikad nemam kod sebe toliko novca koliko košta tako lepa lampa. Ali ona je bila izuzetak od prvog dana. Ručni rad je. Napravljena je od kukuruzne šaše, starog kanapa i kartona. Ja to ne bih umeo da napravim ni za sto godina. Ali ja ne umem ni da sastavim sto iz Ikee za manje od jednog veka, tako da moje umeće i nije neki reper.

Prošla je sa mnom nekoliko mesta na kojima sam živeo. Videla je sjaj i bedu Holivuda, da ne kažem Voždovca. Bila je pored mene i kada mi je iz džepova ispadala nada, ali i onda kada sam „obe sise” čitao „obesi se”. Videla je mene i onda kada sam sve znao, ali i onda kada nisam imao pojma ni o čemu. Onih dana kada sam malo znao, a malo nisam, nije me mnogo gledala. Moja lampa nije slučajno moja – poput mene je, loži se na kontraste. Bila je tu kada sam se smejao, ridao, kada sam se svađao sa sobom, nekad i sa drugima, kada sam ustajao u jedan popodne, ali i onog leta kada sam kao rešio da se dovedem u red, pa doručkovao u devet ujutru. I nikad nikom nije zucnula ništa.

Malo ko tako poznaje moj karakter poput nje. Tačno zna za šta sve nisam sposoban, ali i onih par stvari za koje jesam. Nekada ostanem predugo u sobi, najčešče kada dugo pišem. Lampa to zna. Njena sijalica nikada ne izvrši harikiri kada uđem u stan, već samo kada sam predugo u njemu. I onda moram da izađem da kupim drugu. Jednom sam tako u samoposluzi video ženu i sina o kojima sam posle napisao veliku priču. Nema mnogo priča sa kojima sam toliko zadovoljan, posle toliko vremena, kao sa tom. Znala je lampa sve to, zato me je i „poslala” u prodavnicu te večeri.

Dok je pre neku noć nešto od Tindersticks-a sviralo u pozadini, gledao sam je kako svetli i pomislio da je baš super što me jedna neživa stvar tako dobro poznaje. A onda je došao nešto setniji deo pesme, onaj u kom Stjuart Stejples peva o osobi kojoj nikad nije bio prioritet, a čim su gudači „u-de-mol-ili” atmosferu, ona činjenica da me lampa zna kao svoj džep već mi se mnogo manje svidela.

Ponosim se poznanstvom sa jednom lampom? Stvarno? Sa kim si bio za Novu godinu? Sa lampom. Ko te je čuvao kada si imao koronu? Lampa. Kome si prvom pročitao pasus iz onog romana koji pišeš jednu i po večnost? Lampi. Gde zagreješ ruke kada isključe radijatore? Iznad lampe. Pa za tebe, momak, onda nema zime.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča