Anja Mijović o uspehu „Kljuna“ i „Otpadnika“: „Jedino se trilerom može prikazati realna slika našeg društva“
Godina na izmaku je bila veoma uspešna za scenaristkinju i spisateljicu Anju Mijović. Ne samo što je njen „dvostruki“ roman Otpadnici privukao pažnju čitalačke publike željne kvalitetnog kriminalističkog štiva, već se njeno ime pojavljuje i na špici hit-serije Kljun kojoj je dala svoj doprinos kao saradnica na scenariju. Sa Anjom Mijović, ekskluzivno za City Magazine, razgovaram o žanru koji voli, njenim romanima i seriji kojoj je dala svoj pečat.
Da li se sećaš kada si prvi put došla i kontakt sa kriminalističkim žanrom i zavolela ga?
Moja mama i sestra su oduvek obožavale Agatu Kristi, a ja ne baš. No kako odemo nekuda na odmor, nikad ne bude dovoljno romana ma koliko god da smo poneli, pa šta je tu je, dohvatim Agatu. Nisam specijalno uživala u njenim delima, jer su mi karakteri uvek bili mlaki, ali je dovoljno zanimljiva da me zabavi. Zašto niste pitali Evansa? mi je njen najbolji roman… Kasnije bih opet čitala razne autore, tako dođu mi pod ruku, ali ništa dovoljno snažno do trilogije Milenijum Stiga Lašona. Biće da je Lašon „kriv“ što sam odjednom postala manijakalni ljubitelj trilera, a i što sami i samo poželela da se okušam u tom žanru.
Povezani članci
Koje autore trilera, pored pomenutog Lašona, uvek svesrdno preporučuješ?
Jua Nesbea i Arnaldura Indridasona. Skandinavski pisci su baš po mom ukusu.
Tvoj roman Otpadnici je prvo zamišljen kao serija, pa je iz scenarija nastao roman. Kako je tekao taj proces promene medija i koji su ti bili najveći izazovi tokom te prerade?
Bila sam u panici da publika neće uhvatiti ritam, jer Otpadnici imaju svojevrsan format, još neviđen. Nisam bila sigurna koliko je čitljivo s obzirom da nema puno opisa, razmišljanja karaktera, navođenja čitaoca. Ja prva prezirem kad mi pisac sve sažvaće, želim da ponešto zaključim sama, da mi redovi daju zadatak koji ću da rešavam. A u Otpadnicima to sve morate pronaći u dijalozima i eto, bila sam zabrinuta da li je to uopšte moguće. Nije da nisam pokušala da ih preobučem u klasični format. Jesam, al’ mi je bilo jako dosadno. I onda, stegnuh zube, ima da ide u ovom mom „anjoformatu“, pa šta bude! Srećom, iako je mnogima to u početku bilo čudno, navikli su se. Eksperiment je uspeo!
Zapleti tvojih romana su beskompromisni, nema ublažavanja i umekšavanja – koliko fikcija, pa još uz to utkana u žanr, može da ukaže na realne probleme i ogoli lice zla?
Zaista sam se trudila da čitalac ne „vidi“ zlo, no da na osnovu reagovanja karaktera shvati sa čim se moji junaci hvataju u koštac. Najlakše je postići efekat kad sablazniš čitaoca, opišeš mu sve do tančina, a ja sam se zapitala da li je moguće isto to izvesti drugim putem. Koristila sam žanr jer se jedino trilerom može prikazati realna slika naše žabokrečine – našeg današnjeg društva. Triler daje delu adrenalin, publika oseća neizvesnost, navija za junake i lakše podnosi užasne sudbine žrtvi. To je, u stvari, i bio osnovni motiv kad sam uopšte i krenula u ovu avanturu. Da li je moguće pisati o pedofiliji tako da se nimalo ne ublaži zločin, ali da ne izaziva želudačnu kiselinu nego da probudi bunt i želju za suprostavljanjem? Kad sam počinjala, zadatak mi je delovao nemoguć, ali prevarila sam se. Poneki čitaoci ne vide samo triler, već borca za bolje sutra.
Tvoji otpadnici, Uroš i Andrej, bogami i Vera, stekli su mnoge verne poklonike. Šta je to što čitaoce privlači njima i da li postoje uzori iz stvarnog života koje si koristila dok si stvarala glavne junake svojih romana?
Najveću pažnju posvećujem karakterima u toku pisanja, jer je i meni to najvažnije kad sam publika, silno se iznerviram kad junak nije dosledan. Tako da prvo, pre bilo čega, osmislim biografiju svakog junaka. Bude to ozbiljan psihološki profil. Onda kad već poznajete svoje likove i zadate im dramsku situaciju, prosto znate kako će se ponašati – pisanje teče bez problema. Uroša i Andreja sam pravila po modelu muškaraca u koje bih se ja zaljubila iz mesta. I da, u početku ih zamišljam da fizički izgledaju kao neki moji drugari, no vremenom oni „porastu“ u sebe i sad ne liče ni na koga više. Skroz su svoji. E sad šta je to što čitaoce privlači da im se dopadnu, ne znam, očigledno da uspevaju da se poistovete s njima.
Kako si postala deo projekta Kljun?
Scenario je već bio napisan ali je svima nešto falilo, no nisu umeli da konkretizuju šta je tačno u pitanju. Prvo su mi poslali prve tri epizode i pitali me šta bih menjala. Srećom, u toku čitanja mi se već „javljalo“ kako se to može rešiti. I onda sam u dogovoru s rediteljima Jelenom Gavrilović i Urošem Tomićem promenila pol glavnom junaku, Mihajlo Kljun je postao Sonja i te prve tri epizode izmenjala sam shodno situaciji. Jer kad promenite pol, menjanju se i odnosi između karaktera.
Šta u tvom konkretnom slučaju znači odrednica „saradnik na scenariju“?
U mom slučaju to je bio izazov drakonskih razmera, jer najlakše je sam izmisliti priču. No ovde je priča već bila gotova i sad je trebalo pospešiti scenario a ispoštovati autore Matiju Dragojevića i Ljubicu Luković. Golem posao, no kako ja samo izazove volim, za mene taman. Promenila sam polove Sonji, Mikiju, Julijanu, Borku, Petri i migrantkinji. Neke scene su moje. Dodala sam nijanse ponekim karakterima, Dušanu ponajviše.
Na koji svoj doprinos Kljunu si najponosnija?
Moja životna želja beše da publika bude „zakucana“ nečim što sam ja smislila, da dramska situacija bude pothranjena u vidu klipa i da se pamti. Tako kada je Uroš pitao: „A šta Dušan radi na poslu, čime se tačno bavi?“, samo mi je repić falio da zamašem, no ipak sam pitala da proverim: „Je l’ stvarno želiš da napišem šta ja mislim da jedan DB-ovac radi?“ Tako da, ona scena kada Dušan izdaje naređenja potplaćenim huliganima da razbiju proteste – moj je najveći ponos. Efekat je bio otrežnjujući po publiku. To sam čekala!
Da li te je zatekao uspeh serije?
Jeste. Nije da nisam verovala u nas, nego ni u šta nisam sigurna dok publika ne kaže svoje.
Postoje li izgledi da se i Otpadnici pretoče, kao što je i bilo prvobitno planirano, u TV seriju? Dokle se stiglo po tom pitanju?
Scenario za prvu sezonu je gotov, ima dvanaest epizoda. Imam celu ekipu uza se i Delirium Films. Samo čekamo kakvu televiziju da nas „pogleda“. Zasad nas ne vide, što je potpuno neverovatno, jer još nismo imali jedan ovakav čistokrvni triler na ekranima.
Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović
Povezani članci
