Pouke iz prošlosti: Film ne deluje na diktatore

Filmski reditelj ser Aleksandar Korda (1893-1956) bio je zapravo taj koji je predložio Čarliju Čaplinu (1899-1977) da snimi parodiju o Adolfu Hitleru. Veliki diktator postao je potom jedan od najpoznatijih Čaplinovih ostvarenja. Ali ima tu još nešto. Bilo je to 1937. godine, što znači da je trebalo da prođu još dve do izbijanja Drugog svetskog rata!

Činjenica da su i Hitler (u stvarnom životu), kao i Čarli Čaplin (na filmu) nosili slične brkove, poslužilo je Kordi kao neka vrsta nadahnuća za priču o dva naizgled ista, ali potpuno različita čoveka. A da li je Korda znao da su Hitler i Čaplin rođeni u razmaku od samo nekoliko dana? Čaplin 16. aprila 1889. godine u Londonu, a Hitler četiri dana kasnije u jednom selu u Austriji.                               

Kako god, izvesno je da je Korda već te 1937. godine shvatio da njegove sunarodnike, Jevreje, kao i milione drugih, pod Hitlerovom vlašću čeka tragedija. Koliko će nesreća biti velika, to ni on, ni Čaplin verovatno nisu mogli da naslute. Posle završetka Drugog svetskog rata, ovaj drugi je rekao da nikada ne bi snimio komičan film kakav je bio Veliki diktator da je znao kakvu će pustoš Hitler ostaviti za sobom.

Inače, i Korda i Čaplin došli su gotovo istovremeno na istu zamisao: da bi film mogao da bude komedija zabune, priča o zamenjenim ličnostima. U međuvremenu je već postalo očigledno da Hitlerova moć postaje ogromna. Zastrašujuća. Sumnje nema, politika je zanimala Čarlija Čaplina i u politički život bio je upućen. Shvatio je da se svet nailazi na samoj ivici rata i onda je početkom 1939. godine, odlučio da upravo u Holivudu snimi film o Hitleru. Film u kojem će ga žestoko ismejati. Možda je čak gajio neku tanku nadu da će to delovati otrežnjujuće na diktatora? Da će se prepoznati i iz (filmskog) srećnog završetka izvući neku pouku?

Kao što je svima poznato, Hitlerovo zlo posle premijere filma nije uopšte bilo umanjeno. Jer, čak i kada naizgled deluje na surove diktatore, umetnost retko izmeni sporovođenje njihovih zlih namera. Drugim rečima, očigledno da nije dovoljno jak protivotrov. Ni na Musolinija nije delovala, a i on je takođe bio predmet ismevanja u Velikom diktatoru. Završni govor na kraju filma u kojem zamenjeni diktator govori o miru u svetu, posle svega što je viđeno gotovo detinje naivno i utopistički – izvan filmskog platna – bio je zaključak većine filmskih kritičara. Otuda možda ne čudi što Veliki diktator 1941. godine nije osvojio nijednog Oskara, iako je imao pet nominacija. 

Dakle, u svom prvom potpuno zvučnom filmu, Čarli Čaplin igra dvostruku ulogu: nepoznatog jevrejskog berberina i diktatora izmišljene zemlje Tomanije – Adenoida Hinkela (ima iste inicijale kao i Adolf Hitler). Hinkelovi prvi pomoćnici su dvojica ministara – Garbič (očigledno Gebels) i Hering (aluzija na Geringa). Bencino Napaloni (zapravo Benito Musolini) diktator je zemlje – Bakterije.

Iako je bio upozoren – i to sa obe strane Atlantika (i iz SAD i iz Velike Britanije) – da je poduhvat u koji se upušta prilično sumnjiv, pa čak i rizičan, Čaplin nije odustajao. Treba imati u vidu i to da su u vreme snimanja i SAD i Velika Britanija još uvek zvanično bile neutralne spram rata. A Nemačka i dalje značajno tržište za Holivud.

Kako su dani prolazili, Čaplin je sve više i više bio uveren da je Hitler osoba koju treba ismejati. Jednu od glavnih uloga poverio je svojoj velikoj ljubavi, glumici Polet Godar čije je pravo ime bilo Polina Merion Levi. O Čaplinovom navodnom jevrejskom poreklu, i danas raspravljaju istoričari filma. Da li je njegova majka Hana Hil bila Jevrejka? „Ukoliko bih rekao da sam Jevrejin, podstakao bih antisemitizam“, odgovarao je Čaplin, koji je više voleo da ga pre svega smatraju – agnostikom.

Pripovedajući filmskim jezikom o životu u getu i opsednutosti diktatora Hinkela da vlada celim svetom, Čaplin je kao simbole iskoristio neke činjenice iz nacističke istorije, kao i Hitlerovog života. Na primer, znaci na kućama u (filmskom) getu ispisani su na esperantu koji je Hitler smatrao jevrejskim zavereničkim jezikom; čuvena baletska scena u kojoj diktator igra sa balonom – zemljinom kuglom, ima muzičku podlogu kakva bi se zaista dopala Hitleru: reč je o uvertiri za operu Loengrin Riharda Vagnera. Veliki diktator je premijerno prikazan 15. oktobra 1940. godine, kada je Drugi svetski rat već počeo.

Osim što su obojica rođena aprila 1889. godine i što su nosili slične brkove, postojala je još jedna neobična podudarnost između čuvenog filmskog komičara i ozloglašenog diktatora: dok je Čarli Čaplin glumio skitnicu na filmu, Hitler je zaista jedno vreme u stvarnom životu bio skitnica.

Opšte je poznato da je Hitler bio vrlo sujeverna osoba. Često je izlivao olovo u vodu kako bi vračanjem, odnosno gledanjem u slike koje otopljeno olovo stvara, predvideo buduće događaje. Takođe, oko strateški važnih vojnih odluka konsultovao se sa astrolozima.

Dakle, taj sujeverni zlikovac ipak je 1940. godine pogledao film Veliki diktator. I to ne jednom, već dva puta! I? Pa, ništa se nije dogodilo. Sva je prilika da ovo filmsko umetničko delo nije delovalo na njega. Nije poljuljalo njegovo uverenje da će ovladati celim svetom; niti izazvalo bojazan da će možda biti izvrgnut ruglu.

„Dao bih sve na svetu da znam šta li je mislio o tom filmu“, rekao je posle rata Čarli Čaplin.

Naslovna fotografija: Čarli Čaplin kao Adenoid Hinkel u filmu Veliki diktator; izvor Wikipedia