Italijani žele da espreso bude na UNESCO listi

Šoljica tamne, baršunaste kafe više je od brze doze kofeina: italijanski espreso cenjen je društveni i kulturološki ritual koji u Italiji smatraju nacionalnom baštinom vrednom Uneskovog statusa.

Kako prenosi N1, Italijani popiju otprilike 30 miliona šoljica espresa dnevno. Od Venecije do Sicilije, u porculanskim šoljicama ili u malim čašama, s kapljicom mleka ili bez njega, svaka šoljica predstavlja im gest prijateljstva.

„Espreso je prilika da kažete prijatelju da vam je stalo”, kazao je vlasnik napuljskog kafića Đambrinus – Masimilijano Rosati, koji je pomogao u pripremi predloga za uvršćenje espresa na UN listu svetske nematerijalne baštine.

„Espreso se pije svakodnevno u svako doba. To je trenutak zajedništva, trenutak čari”, izjavio je za AFP.

Svetlucavi aparat iza mermernog pulta šišti i zvecka, dok barmen u portafilter stavlja mlevenu kafu, škljocne ga na mesto i pritisne taster, nakon čega iz aparata preko mlevene kafe počinje da teče gotovo ključala voda.

Cveće, voće, čokolada

Po savetima Italijanskog instituta za espreso, on mora da ima „zaokružen, bogat i baršunast” ukus i „lešnik-smeđu do tamnosmeđu penicu, s karakterističnim žućkastim odsjajem”.

Mora da ima dugotrajnu aromu koja ima „note cveća, voća i čokolade”, kažu iz instituta osnovanog za očuvanje espresa.

Italija je na listu nematerijalne baštine već uvrstila brojne tradicije i običaje među kojima su traženje tartufa, umeće izrade napuljske pice, mediteranska ishrana i tradicionalna izrada violina iz Kremone, rodnog mesta Antonija Stradivarija.

Ispijanje espresa je „gotovo pa sveti ritual“, kazala je sedamdesetogodišnja učiteljica u penziji Anamarija Konte.

Neki vole uz espreso da pojedu princes krofne, male pice ili uštipke, uz čavrljanje između zalogaja.

„Kad sam u inostranstvu vidim da ljudi na svoju kafu čekaju u redovima jedni iza drugih, neki s telefonom u ruci, a neki u ćošku, čitajući knjigu. Ovde to nije tako”, kazao je vlasnik Rosati.

„U nekim delovima Napulja i danas je uobičajeno da se prilikom poseta nekome ne nose kolači i cveće, nego kafa i šećer.”

Uspomene

Anđelo Moriondo iz Torina 1884. patentirao je prvi parni aparat za espreso, ali za dalji razvoj i masovnu proizvodnju zaslužan je Deziderio Pavoni iz Milana koji je za to imao novca.

Ubrzo su aparati postali rasprostranjeni širom Italije, a svaki od 20 regiona imao je malo drugačiju varijantu espresa – kraći, produženi, manje ili više intenzivan, ponekad i s mineralnom vodom sa strane.

„Imam puno uspomena na dolaske u ovaj kafić i ispijanje ove jako dobre kafe”, kazala je dvadesetosmogodišnja turistkinja Jael Lesin-Dejvis, dok je preuzimala svoj „Moretto”, espresso s penicom od mleka i kakao prahom.

Raimondo Riči, vlasnik kafića Sveti Eustahio u starom centru Rima, kaže da espreso pomaže u smanjenju usamljenosti, čak i kada se pije u samoći, daleko od kafića.

„Ponekad kad kod kuće pravimo kafu društvo nam čini aparat koji ispuni prostoriju, ispuni kuću”, rekao je i dodao da to vraća „uspomene na srećna vremena”.

Izvor: N1

Naslovna fotografija: Giulia Bertelli on Unsplash