Gistro priče: Iron Maiden prijatelji

Nedaleko od zgrade u kojoj živim nalazi se drvo iz desnog dela ove slike. Ispod njega je klupa na kojoj obično sede penzioneri. Juče nije bilo baba i deda na njoj. Umesto njih, tu su sedela dva dugokosa klinca u Iron Maiden majicama. Jedan je bio plav, drugi crn. Rekao bih da nemaju više od 17-18 godina. Plavi je imao nekoliko ploča pored sebe. Crni je rukama lupao ritam na svojim kolenima. Kako sam čekao prijatelja na trotoaru nedaleko od njih, imao sam priliku da čujem o čemu razgovaraju.

Crni je iz nekog mesta u Srbiji, plavi iz Beograda. Ovaj prvi je došao kod ovog drugog, da bi te večeri zajedno išli u Arenu na koncert grupe Iron Maiden. Glasno su nagađali koje bi pesme večeras mogle da se nađu na setlisti. Plavi se nadao da će svirati Fear of the Dark jer ga ona podseća na Maricu koja je svaki put spavala sa upaljenim svetlom. Još uvek misli da je ona najbolja devojka sa kojom je bio. Crni se molio da ne sviraju Aces High jer se plaši da će se raspasti kad je čuje. Tu ploču mu je kupio ćale za punoletstvo. Kaže da od kada više nema ćaleta, nekada se oseća kao da nema nikog svog. A onda je plavi objasnio suštinu:

„Matori, oni su jedini ljudi koje poznajem duže od tebe. Da nije njih, ko zna i da li bismo se mi upoznali na onoj tezgi. Ali to što se mi družimo ovoliko dugo, to što si mi doneo ove ploče o kojima sanjam još od Pecine žurke, to što sinoć nisi rekao Mariji ono za Davida, to što si me odvezao u martu u Niš i to što me slušaš i kad niko drugi neće, to su neke stvari koje ti neću zaboraviti dok sam živ. Da nije Mejdena ne bi bilo nas, a da nema nas ko zna gde bih ja bio. Sem njih, Marije i tebe, ja stvarno nemam nikog više. A pravo da ti kažem, i ne treba mi. Tako da – ne mrači. Imaš mene i uvek ćeš me imati. Jeste da nemam neke sise, ali bože moj”.

Utom je došao moj drug i morao sam da ostavim dva metalska prijatelja na klupi ispod tog drveta. To što ja nikad nisam voleo hevi metal i što mi Iron Maiden nikad nisu ništa značili, ne znači da ovu dvojicu nisam razumeo. Naprotiv. Svako njihovo slovo mi je bilo jasno. Samo da se promene imena ljudi i bendova o kojima su pričali i mogao bih se uključiti u njihov razgovor.

Malo koji ljubitelji nekog žanra imaju toliko poštovanje prema muzici kao hevi metalci. Oni uvek sa sobom nose ploče, časopise i instrumente. Većina njih živi muziku. Ta dva golobrada klinca, koja nisu imala pojma da ih prisluškujem, podsetila su me na suštinu. Muzika je ljubav, a žanr je tako nevažan. Nisam bio sinoć na koncertu i ne znam kako je bilo, ali mogao bih se zakleti da su njih dvojica uživali. Baš se nadam da jesu. Uostalom, malo savitljive pravde na ovom krutom svetu nikom ne bi škodilo.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić