3 serije koje ste propustili u 2023. godini

Kakva god da je bila godina za nama, možemo se složiti da nas serije uglavnom nisu razočarale i da ih je bilo za probrati za svačiji ukus.

Ovog puta nećemo nabrajati koje su to najbolje serije godine, već ćemo istaći tri koje su bile veoma dobre, a koje su ostale mahom nezapažene.

Idemo hronološki, po redosledu objavljivanja, 3 serije koje ste propustili:

Shrinking

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Već u januaru nam je Apple TV+ doneo jednu neočekivanu, ali i te kako dobrodošlu poslasticu u vidu ove serije.

Možemo reći da je u pitanju serija sa pedigreom, jer su njeni tvorci Bil Lorens, Džejson Sigel i Bret Goldstin.

Idemo redom – Bil Lorens je producent najpoznatiji po serijama Scrubs, Cougar Town, Spin City, Ground Floor i Ted Lasso.

Bret Goldstin je glumac koji je ujedno i producent na seriji Ted Lasso i koji je zaslužan za to što u seriji Shrinking glumi Harison Ford.

A Džejsona Sigela najpre znamo iz serije How I Met Your Mother, ali i mnogobrojnih drugih filmskih komedija.

Radnja serije prati psihijatra (Sigel) koji pati nakon gubitka žene i ozbiljno počne da preispituje život i svoje odluke, nakon čega odlučuje da postane mnogo veći deo života svojih pacijenata.

Uprkos tome što ga kolege (Džesika Vilijams i Harison Ford) savetuju da to nikako ne radi, a ćerka (Lukita Maksvel) kaže da je konačno vreme da se posveti njoj, Džimi Lerd tera svojim putem.

Serija kreće pomalo sporo, ali odmah posle par epizoda ulazi se u ritam koji vas tera da ne prestanete dok ne završite i poslednju epizodu.

Dobra vest je da je serija u martu obnovljena za još jednu sezonu, te ne moramo strepiti da nećemo videti nastavak.

A ono što smo videli u prvoj i te kako nam se sviđa, jer ovde Sigel, iako glavni lik, ne igra uvek na svoju prepoznatljivu kartu komedije, već konačno malo zalazi i u ozbiljnu porodičnu dramu.

Ne brinite, smejaćete se svakako, ako ništa drugo, a ono svaki put kada je Harison Ford na ekranu.

Čini se da mu je ova uloga jedna od boljih u poslednje vreme, usuđujem se da kažem i jedna od boljih u karijeri, a vrlo je verovatno da mu je tako dobro legla zbog prirodnog cinizma kojim inače odiše u svakom intervjuu.

Moguće je da vam specifičan humor neće u početku prijati, ali ukoliko ste gledali neku od gorepomenutih serija, velika je verovatnoća da će vam sve delovati poznato i prijatno.

This World Can’t Tear Me Down

Ovo je mini-serija čija priča je zaokružena u samo šest epizoda, ali to je sve što je potrebno da se ispriča ono što je autor i zamislio.

A autor je italijanski autor Zerokalkare, poznat po istoimenom stripu (koji je kod nas izdao Lavirint) i koji je u međuvremenu gostovao u Obojenom programu Veselog četvrtka.

Zerokalkare je prošle godine na Netfliksu imao odličnu mini-seriju Tear Along the Dotted Line (Strappare lungo i bordi) od takođe 6 epizoda, a tu magiju ponovio je i u slučaju serije This World Can’t Tear Me Down (Questo mondo non mi renderà cattivo).

Glavni lik je sam Zerokalkare, crtač stripova u Rimu, kog smo upoznali u prošloj seriji kao ogorčenog mladića u potrazi za slavom i novcem.

Sada je dobio i slavu i novac, ali deluje kao da se mentalno nije promenio i da svi njegovi prijatelji i ceo svet idu svojim putem, mimo njega i njegovih želja i očekivanja.

Nakon što je morao da se nosi sa smrću jedne bliske prijateljice, Zerokalkare ovog puta se ponovo povezuje sa jednim prijateljem iz detinjstva koji je upravo došao sa klinike za odvikavanje.

Od tada pa nadalje pratimo priču o bolestima zavisnosti, migrantima i rasizmu, odnosno sveprisutnoj ksenofobiji kao pogrešno usmerenom besu nezadovoljnog naroda.

Ove ozbiljne teme prati vrlo zdrava doza humora koji je dovoljno uvrnut i taman toliko na granici političke korektnosti, da možemo i zaboraviti da je u pitanju Netfliksova serija.

Zerokalkare je narator svega, tako da konstantno čujemo njegove misli, ali čujemo i čovekolikog armadila, koji predstavlja njegovog izmišljenog prijatelja i njegovu podsvest.

A armadilo i te kako ima šta da kaže dok Zero traži svoje mesto u svetu i pita se da li je na njemu odgovornost da progovori o određenim problemima njegove zajednice.

Uz veliku moć dolazi i velika odgovornost kako neko jednom reče, ali u ovom slučaju dolazi i velika glavobolja i dilema.

Animacija je ponovo prelepa i autentična, a muzika je birana bez greške i pogađa tačno tamo gde i kada treba da pogodi.

Lessons in Chemistry

Pred kraj godine stigla je još jedna zanimljiva serija koja je odlično prošla kod onih koji su je pogledali, ali koja se izgubila u moru novih ostvarenja.

Lessons in Chemistry nastala je na osnovu istoimene knjige Boni Garmus (koju je kod nas prevela Laguna), a koja je delimično inspirisana njenom životnom pričom.

Ona je radila kao kopirajterka u marketingu dugi niz godina, tokom kojih je doživela iskorišćavanje muških kolega i stekla uvid u svet iza kulisa.

U seriji pratimo Elizabet Zot, u tumačenju Bri Larson, hemičarku koja traži svoje mesto pod suncem među muškarcima, a na kraju ga nalazi na televiziji.

Dok pokušava da se ostvari kao hemičarka, pronalazi ljubav i inspiraciju u kuvanju, gde počinje da koristi znanje iz hemije.

Sve to na kraju dobija priliku da primeni u televizijskoj emisiji koju gledaju mnoge žene tokom 1960-ih, zbog čega Elizabet razmišlja o tome da li postoji nešto više što može da prenese i poruči gledaocima.

Serija sjajno slika pozadinske prilike, u okviru kojih se ističe borba crnaca za ljudska prava, ali i ženski pokret koji polako jača kada žene počinju da shvataju da su ne samo ravnopravne, nego i bolje od muškaraca u pojedinim oblastima.

Retro atmosfera je potpuna i svaki kadar odiše nekom vrstom nostalgije, čak i ako niste bili živi tokom 60-ih.

Gluma je nenametljiva i ekspresivna samo u onim situacijama u kojima treba da bude, a dosta toga se kaže između redova onima koji pažljivo gledaju.

Serija ima osam epizoda i jedina zamerka mogla bi da bude to što je bilo mesta za još dve kako bi se neke teme dodatno ispitale, ali onaj glavni deo priče je i više nego jasan.

Sama priča nije ništa revolucionarno, ali vrlo nenametljivo postavlja važna pitanja, od kojih su poneka nažalost i danas aktuelna.