Našli smo čitanku iz 1942. u kojoj su detaljno opisani običaji na Badnji dan u Šumadiji: Običaj pre večere je danas nezamisliv

Badnji dan nosi divne porodične običaje koji se prenose sa kolena na koleno, a mi smo u jednoj staroj čitanci iz kraljevine Jugoslavije našli detaljne opise kako se najsrećniji praznik nekada slavio.

Pronašli smo čitanku iz 1942. godine koja se koristila u svim školama Kraljevine Jugoslavije, a naročito nam je zanimljivo bilo poglavlje koje opisuje Badnji dan u Šumadiji. Originalnu verziju iz čitanke stare 80 godina prenosimo u nastavku.

Badnji dan u Šumadiji

Na Badnji dan, još izjutra, dvojica zadrugara odlaze sa saonama bez kanata u zabran da otseku badnjake. Sneg je do kolena, hladno je, mraz je, mrzne se para iz usta ili nosa, ali vetra nema. U zabranu tišina je, ništa se ne čuje. Po granama i džbunju nahvatale se kitice od snega i inja, a gdegde vise kao povesma i lisičji repovi.

Kad se dođe u zabran, nađe se mlad cerić, priđe mu se, prekrsti se i pošto se pospe žitom vikne: „Dobro jutro, naš badnjače, i srećan ti Badnji dan!” Zatim stariji od zadrugara raspali sekirom, koju je toga jutra naoštrio, i stane seći samo s jedne strane. Pri tom se stara da se drvo, kad padne, nigde ne zaustavi – ne valja, da se u toku godine nigde ne zaustavlja sreća kuće i zadruge. —

Otsečeno drvo preseče se na dve podugačke glamnje (trupca) i to su sad badnjak i badnjačica. Badnjaci se natovare na saone i pođe se kući. Usput, ako se prolazi pored njive, svrati se na slamu i uzme se veliko breme slame, veže u veliko uže, metne se na one badnake pa se sve to dovuče kući.

Kad su badnjaci i slama dovučeni pred kuću, uzmu se badnjaci i metnu uza zid kućni kao i breme slame, i tu stoje do večeri.

Kad su svi poslovi posvršavani, kad su konji u konjušnici namireni, ovcama u naslonu (jasle za ovce) položeno, govedama kod kotara seno dato, pa kad su svinje nahranjene, i kad sva čeljad iz polja kući dođu, onda se unose badnjaci.

Ognjište je raščišćeno, svi lonci u kojima je što kuvano dignuti, vatra je naložena velika, svetli se od ognjišta cela „kuća”. Jedan od sredovečnih ljudi, ili baš i starešina zadruge, natiče rukavice na ruke – badnjaci se ne unose golim rukama — i odlazi da unese badnjak. Svi ukućani su u kući, svi čekaju da se badnjak unese. Domaćica ili reduša uzima sito, u njega metne svakovrsna žita i useva, jednom rukom drži sito uz grudi, a drugom — koja je takođe u rukavicama — ona će uzimati žito. Onaj koji unosi badnjak ulazeći još s vrata viče:

— Dobar veče i srećan vam Badnji dan!

Domaćica, stojeći vrh ognjišta, uzima žito iz sita onom rukom koja je u rukavicama, posipa nime unosioca badnjaka i odgovara mu:

– Dobro ti Bog dao, čestit i srećan badnjak i tebi i celom domu!

Pošto ga triput pospe žitom, unosilac badnjaka pristupa vatri i otpočinje čarati i blagosiljati. Udarivši u vatru, suknu iz nje nebrojene varnice, a on viče:

— Da Bog da koliko varnica, toliko zdravjla i sreće u ovom domu! — Udara badnjakom i dalje i pri svakom udarcu iskaže po jednu želju. — Da Bog da koliko varnica, toliko ovaca, koliko varnica, toliko pčela! — I najposle završuje: Koliko varnica, toliko da Bog da muške dece, svakog dobra i napretka u ovom domu!

Na sve njegove želje sva čeljad odgovara: „Amin, Bože daj!”

Kad je izrekao sve želje, onda namešta badnjak na vatru, tako da ona kosa strana gde je presečen, dođe gore. Pa se vraća napolje, uzima badnjačicu, unosi je, ništa ne govori. Reduša ga pospe u tri maha žitom takođe ništa ne govoreći. Badnjačicu nalaže pored badnjaka.

Kad se taj posao svrši, onda se na onom koso presečenom mestu — na čelo badnjaka — metne jedna kašika meda pa se badnjak prelije vinom i onda, počevši od starešine zadruge, prvo svi muški pa za njima svi ženski, prilaze badnjaku, poljube ga i liznu malo od onog meda. To se čini zato, da se sva čeljad zadruge među sobom ljube, slažu i vole i da ovce svoju jagnjad ljube.

Posle toga unosi se breme slame. Obično ga unosi onaj koji je unosio badnjake, pa obilazi tri puta oko vatre i kvoče, a za njim idu sva deca, pijuču kao pilići, kaiču kao ćurići ili gledaju da udese svoі glas kao pačići ili guščići, čupkajući po malo slame od onog bremena. Pošto se obiđe triput oko ognjišta, obiđe se triput oko kuće. Kad je i to svršeno, onda se uzme slame od toga bremena i svuda se po odajama prospe pomalo. Ostatak se unese u odaju gde će se večerati i na Božić ručati, pa se sva slama izruči i razastre po celoj odaji. Odozgo se prostre kakva čerga od kostreti ili, ako nje nema, onda kostretne vreće, i po njima se postavi za večeru.

Pošto se sve spremi što je potrebno za večeru, skupi se sva čeljad zadruge da se pomoli Bogu. I starešina zadruge očita molitve, a ako ima koji đak, on treba da očita „Oče naš”, „Bogorodice Djevo,” po gdegde i „Vjeruіu.” Domaćin okadi triput, zatim uzima koje čeljade te nosi da okadi sve odaje u kući.

A sada dolazimo do običaja koji smo pomenuli u naslovu i koji se danas ne praktikuje:

Posle molitve domaćin seda u pročelje postavljene sovre (sovre nema nego uvrh onih metnutih vreća na jastuk, — stolica nema sve dok sutradan ne dođe polaženik). Do njega sedi domaćica s leve strane, ali pošto starešinu poljubi u ruku. Za starešinom i domaćicom seda s desne strane domaćinov drugi najstariji član kuće, pošto poljubi u ruku starešinu i domaćicu. Zatim idu redom muški po godinama, pošto poljube u ruke sve, koji su seli pre njega, počevši od domaćina i domaćice, i to sve jedno s leve, drugo s desne strane. Kad sednu svi muški, onda istim redom idu sve ženske ljubeći u ruku sve muškarce. Majke i strine ne ljube svoju decu u ruke, nego u obraz. Ženska deca ljube u ruke sve starije, i muške i ženske, pa tek onda sedaju i večeraju.