Beograd se još 1984. upoznao sa Veštačkom inteligencijom, i evo kako je to izgledalo

“Budućnost je počela – gde su granice”

Ovaj natpis bio bi potpuno tačan u prvoj dekadi 21. veka, ali skovan je u “Svetu kompjutera“, beogradskom časopisu o računarima, još 1984. godine, kada su se, osim u velikim kompanijama i na specijalnim projektima, računari koristili tek kao vid zabave u svojim najsiromašnijim oblicima kada je u pitanju kapacitet memorije i brzina procesora, toliko jednostavnim da su se proizvodili i širom tadašnje Jugoslavije.

U vreme kada su pisaća mašina, fascikla i registrator bili osnovna kancelarijska i arhivska oprema, u domovima Beograda igrale su se prve kompjuterske igrice, pakovali prvi računari, čak i u kućnim uslovima (čuvena Galaksija) i čitale su se knjige koje su predviđale nestvarnu budućnost.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

I da – pričalo se o veštačkoj inteligenciji, fenomenu koji je tako eksplozivno ušao u naše živote u proteklih nekoliko godina, piše Kaldrma.

“Vrlo je izvesno da će kompjuter biti prisutan u skoro svakoj kući. Pomoću njega će se kupovati, plaćati računi, rezervisati karte za pozorišta ili avion. Mogućnosti primene će biti ograničene samo čovekovom maštom. Brzina razmene informacija biće veoma važna i pošta će u ovom današnjem smislu izgubiti svaku svrhu”, pisale su novine.

Objašnjavali su i da će elektronsko bankarstvo biti budućnost, bez čekanja u redu, jer je još tada većina američkih banaka radila na razvoju takvih sistema. Naravno, za to bi bio potreban modem – ali tada se još nije govorilo o Internetu kakav danas poznajemo, već o modemu koji bi klijenta povezao s bankom.

“Paralelno sa telekomunikacijama razvijaće se i tzv. veštačka inteligencija, posebno oblast “razumevanja govora”. Cilj je da se sa kompjuterom razgovara, a ne da se kuca na tastaturi. Kompjuter će razumeti instrukcije i uraditi ono što se od njega zahteva, ali samo ono što je programiran da razume i uradi. Baš kao HAL u ‘Odiseji u svemiru’”, pisalo se.

Ali, ko bi, čitajući te novine, danas četiri decenije daleke 1984. godine, pomislio da će zaista doživeti da razgovara sa svojim računarom. Pa, na tadašnjem “komodoru” je najveća radost bila kad uspete da isprogramirate tekst u boji i improvizaciju nekakve slike, piše Kaldrma.