Za ovu kafanu kažu da je najstarija u Srbiji, osnovana je 1826. godine i sa sobom nosi nesvakidašnju priču
Na raskrsnici od koje se sa ibarskog druma odvajao put prema planini Troglav i prema varošima: Valjevu, Užicu i Šapcu, ušuškana u prelepu prirodu, davne 1826. godine počela je svoju priču tadašnja mehana Sime Matovića, trgovca iz Beograda.
Zgrada mehane zidana je po uzoru na turske hanove za prihvat trgovačkih karavana koji su prolazili ibarskim putem od Dubrovnika i Sarajeva. Prvi vlasnik Sima se pored mehanskog posla bavio i trgovinom, imao je stovarište građvinskog materijala i pekaru.
Posle Sime Matovića posao sa mehanom nastavlja njegov sin Milan, pa zatim i njegovi sinovi Blagoje, Ljubiša i Milutin. Milanov sin Blagoje je 16. oktobra 1901. dobio “Uverenje za lično mehansko pravo“. Ova dozvola i danas se nalazi u porodičnoj dokumentaciji porodice Matović. Blagoje je pored mehane sagradio i vodenicu na Lopatnici.
Blagojev sin Dragutin nastavlja porodični posao nasledivši mehanu 1934. Dozvola Kraljevske banske uprave Moravske banovine od 21.12.1935. zavedena pod rednim brojem 24277 omogućava mu da “moze obavljati ugostiteljsku radnju pod nazivom krčma”. Ovaj dokument je takođe u porodičnom vlasništvu i danas. Dok je Dragutin bio vlasnik, krčma je ispod zgrade imala dva podruma za piće i veliku ledaru sa dve komore. Tim ledom snabdevani su kraljevački ugostitelji tog doba. Dragutin je sam proizvodio vino služeno u krčmi.
Krčma je radila do 1948. kada je nacionalizovana, a rad je nastavila u sastavu Lečilišta Bogutovačka Banja, kasnije Zemljoradničke zadruge Bogutovac. Zbog nerentabilnosti zartvorena je 1968. godine. Bezmalo sada već dvovekovni rad kafana je nastavila odmah 1970. Rad je nastavio Dragutinov mlađi sin Miroslav koji je i danas vlasnik ove čuvene kafane sa bogatom tradicijom.
Odoleti vremenu i “fast food ” zadovoljstvima, imperativ je ovog kultnog mesta. Zatočen ljubavlju, voljom i neumornim radom porodice Matović, opstaje ovaj spomenik srpske arhitekture, kulturna baština, tradicija…
“Vidi, dete, ova kafana ima pedigre, a to je da poštuješ gosta, da ne šićariš, da i drugima daš, pa će ti se vratiti. U tome je toplina kafane, njena duša. Dobar dan i hvala lepo i sirotinji i bogatima… Nije to od juče. Ovde su upisana dva veka Matovića”, reči su vlasnika Mira.
Malo toga ostane iza čoveka sačuvano od zaborava što zbog zuba vremena i nemarnosti, ili zbog hrljenja ka novom, urbanijem, savremenijem i “savršenijem”. Na sreću po pokoljenja, postoje oni retki čuvari tradicije i kullture.
Za Dolinu jorgovana to je bila i ostala čuvena porodica Matović i “Kafana kod Mira”, piše u istorijatu ove kafane na istoimenom sajtu kodmira.
