Ovako je izgledalo prvo Svetsko prvenstvo: Molili su reprezentacije da dođu

Svetsko prvenstvo počinje, a sve je krenulo od ekipe koju su morali da nagovaraju da dođe.

Dok se danas Svetsko prvenstvo meri milijardama, VAR kamerama i globalnim hype-om koji preuzima feedove mesecima unapred, lako je zaboraviti da je sve počelo prilično… skromno. I pomalo haotično.

Prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu odigrano je 1930. godine u Urugvaju — i to u svetu u kojem reprezentacije nisu trčale da se prijave, nego ih je FIFA bukvalno ubeđivala da uopšte krenu na put.

Nije bilo kvalifikacija. Nije bilo sigurnih učesnika. Nije bilo „road to World Cup“. Postojalo je samo pitanje: ko će uopšte da dođe?

Turnir na koji su se reprezentacije nagovarale

Velika depresija, duga putovanja brodom i činjenica da je Montevideo bio praktično drugi kraj sveta za Evropu, učinili su da mnoge selekcije odustanu.

FIFA je morala da šalje pozive, molbe i lične misije kako bi ubedila zemlje da učestvuju. Predsednik FIFA-e Žil Rime obilazio je Evropu pokušavajući da „zatvori listu“.

Na kraju su pristale samo četiri evropske reprezentacije: Belgija, Francuska, Rumunija — i Jugoslavija.

Montevideo

Da, upravo ta ekipa koju je u filmu „Montevideo, Bog te video“ Dragan Bjelogrlić pretvario u jednu od najlepših sportskih priča domaće kinematografije.

Ekipa Jugoslavije, sastavljena isključivo od igrača iz Srbije, upisala je 14. jula 1930. godine jednu od onih pobeda koje se ne zaboravljaju, savladala je Brazil u prvom meču prvog Svetskog prvenstva u Montevideu. Na stadionu „Central Park“, pred oko 20.000 gledalaca, tim koji je vodio Boško Simonović nadmašio je sva očekivanja i šokirao fudbalski svet: golovima Aleksandra Tirnanića „Tirketа“ i Ivana „Ivice“ Beka Jugoslavija je pobedila 2:1 (2:0), dok je utešni pogodak za Brazil postigao Preginjo. Bio je to početak turnira na kojem je Jugoslavija, kao jedan od samo četiri evropska učesnika, uz Rumuniju, Francusku i Belgiju, stigla čak do polufinala, gde je poražena od domaćina i kasnijeg šampiona Urugvaja sa 6:1. Meč za treće mesto tada nije odigran, a FIFA je tek 1986. godine zvanično dodelila treću poziciju SAD zbog bolje gol-razlike, iako postoje i priče da su Tirke, Moša i ekipa tu utakmicu „odigrali u tajnosti“ i pobedili 3:1. Bilo kako bilo, taj prvi veliki nastup ostao je najbolji rezultat naše reprezentacije na svetskim prvenstvima i deo fudbalske legende koji je kasnije dobio i filmski život u priči koja je mlađim generacijama približila te pionirske heroje.

Fudbal bez brojeva, bez izmena i bez VAR-a

Prvo prvenstvo izgledalo je kao da dolazi iz paralelnog univerzuma u odnosu na današnji fudbal.

Dresovi nisu imali brojeve. Zamenе nisu postojale — ono što počneš, moraš i da završiš. Golmani su imali ograničenja koja danas deluju gotovo neverovatno, a pravila su bila daleko rigidnija nego što smo navikli.

Fudbal je bio sporiji, grublji i mnogo nepredvidiviji. Ali i nekako iskreniji.

I danas, 90+ godina kasnije

Svetsko prvenstvo je postalo globalni spektakl, ali priča o prvom i dalje ima nešto što ga izdvaja: osećaj da je sve bilo moguće, baš zato što ništa nije bilo sigurno.

I možda zato „Montevideo“ i danas funkcioniše, ne kao nostalgija, nego kao podsetnik da je fudbal nekada bio avantura, a ne algoritam.