7 trajnih promena u mozgu koje može izazvati odrastanje u toksičnom okruženju

Ako smo odrasli u nestabilnom ili toksičnom okruženju, to može ostaviti posledice koje se protežu daleko u odraslo doba.

Odrastanje u porodičnom okruženju koje je obeleženo stresom, nesigurnošću ili emocionalnom nestabilnošću može uticati na to kako mozak funkcioniše, kako telo reaguje na stres i kako se nosimo sa svakodnevnim izazovima, piše Sensa.si.

Ako se već duže vreme borite sa hroničnim emocionalnim ili fizičkim tegobama i pitate se zašto ih je teško prevazići, odgovor ponekad može biti povezan sa iskustvima iz detinjstva.

Još 1995. godine lekari Vincent Felitti i Robert Anda započeli su veliko istraživanje u kojem su analizirali detinjstva više od 17.000 ljudi i uporedili ih sa njihovim zdravstvenim stanjem u odraslom dobu. Otkrili su da su nepovoljna iskustva iz detinjstva (Adverse Childhood Experiences, ACE) povezana sa većim rizikom od razvoja različitih fizičkih i mentalnih bolesti povezanih sa stresom.

Danas neuronauka sve bolje razume kako takva iskustva mogu dugoročno promeniti rad mozga i reakcije tela.

1. Telo može stalno biti u stanju pripravnosti

Ako je dete često izloženo stresu, sistem za odgovor na stres može se trajno „podesiti“ na viši nivo aktivacije. To znači da telo i kasnije u životu ostaje u stanju pojačane budnosti.

Zbog toga i svakodnevne situacije, poput neočekivanog računa, svađe ili saobraćajne gužve, mogu izazvati jaču reakciju nego što bi bilo uobičajeno.

Hronično aktiviran stresni sistem povezuje se sa većim rizikom od različitih bolesti, uključujući kardiovaskularne probleme, autoimune bolesti, određene vrste karcinoma i depresiju.

Istraživanja sa Univerziteta Yale pokazuju da hronični stres u detinjstvu može uticati na aktivnost brojnih gena, uključujući i one povezane sa kasnijim zdravstvenim rizicima, čime se dodatno briše granica između fizičkog i mentalnog zdravlja.

2. Delovi mozga mogu se razvijati drugačije

Dugotrajna izloženost stresu tokom razvoja mozga povećava lučenje kortizola, hormona stresa koji direktno utiče na strukturu mozga.

Istraživanja pokazuju da nepovoljna iskustva u detinjstvu mogu biti povezana sa manjim volumenom sive mase u regijama zaduženim za pamćenje, donošenje odluka, regulaciju emocija i obradu straha, poput hipokampusa, prefrontalnog korteksa i amigdale.

Zbog toga odrasle osobe mogu burnije reagovati na situacije koje objektivno nisu preteće.

3. Veći rizik od poremećaja raspoloženja

Tokom razvoja, mozak prolazi kroz proces „čišćenja“ nepotrebnih neuronskih veza kako bi postao efikasniji. U tome učestvuju mikroglije, ćelije imunog sistema mozga.

Hronični stres može poremetiti njihov rad, što može dovesti do upalnih procesa u mozgu i kasnijih problema sa raspoloženjem, pamćenjem i regulacijom stresa.

Ako dete nema stabilnu i podržavajuću odraslu osobu u teškim uslovima, kasnije se povećava rizik od depresije, anksioznosti i poteškoća u izvršnim funkcijama poput planiranja, samokontrole i donošenja odluka.

4. Ćelije mogu brže stariti

Traumatična iskustva iz detinjstva mogu uticati i na biološko starenje.

Kod odraslih koji su u detinjstvu bili izloženi velikom stresu često se uočavaju kraći telomeri, zaštitni delovi hromozoma koji štite genetski materijal. Kada se telomeri skraćuju, ćelije brže stare, a raste i rizik od različitih bolesti.

To znači da stres iz detinjstva može ostaviti trag čak i na ćelijskom nivou.

5. Teže procenjivanje stvarne opasnosti

U mozgu postoji mreža poznata kao podrazumevana moždana mreža (default mode network), koja pomaže u povezivanju sećanja, misli i informacija iz okruženja i omogućava procenu važnosti situacija.

Kod dece koja odrastaju u stalnom osećaju ugroženosti, ova mreža može biti manje aktivna, pa mozak ostaje „zaglavljeni“ u režimu preživljavanja.

Zbog toga i u odraslom dobu može postojati pojačana percepcija opasnosti i preterane reakcije na svakodnevne situacije.

6. Emocionalna bol može se manifestovati kroz telo

Dugo se verovalo da su mozak i imuni sistem odvojeni, ali istraživanja su pokazala da postoje direktne veze između njih.

Otkrivanje limfnih sudova koji povezuju mozak i imuni sistem dodatno je pojasnilo kako hronični stres utiče na celokupno zdravlje.

Upalni procesi izazvani dugotrajnim stresom ne ostaju ograničeni na mozak, već mogu zahvatiti i ostatak tela.

Zbog toga se emocionalna patnja može manifestovati kao hronični bol, probavne smetnje, kardiovaskularne bolesti i drugi fizički simptomi.

7. Veći rizik od anksioznosti i depresije

Istraživanja pokazuju da osobe koje su u detinjstvu doživele mnogo stresnih i traumatičnih situacija imaju slabije veze između prefrontalnog korteksa i hipokampusa, kao i između prefrontalnog korteksa i amigdale.

Ove veze su ključne za regulaciju emocija i procenu opasnosti.

Kada su oslabljene, čak i svakodnevni stresori mogu izazvati jače reakcije straha, anksioznosti i emocionalne preopterećenosti.