Je l’ ovo taj “poziv koji se ne odbija”: Gledao sam The Invite, i razumem što je mnogima ovo film godine

U bioskope je stigao jedan od najvećih nezavisnih hitova godine, The Invite, iliti Poziv.

Bio je onaj hit film pre nekoliko godina kada ljudima uzmu telefone za stolom i onda oni moraju da pričaju. Taj film, Perfect Strangers, kasnije je dobio milion svojih verzija širom sveta, a uvek se nekako apostrofiralo kako taj manjak telefona, odnosno tehnologije, donosi i budi ono zakopano u ljudima što nas sve interesuje da vidimo. Međutim, zatvorite četvoro privlačnih ljudi u jedan prostor, dajte im svakodnevne probleme i stresove, nagomilane i prećutane misli, kao i malo alkohola i lakih droga, i izmamićete sve ono što možda nisu planirali da kažu i rade te večeri. Ili su baš to, u stvari, i želeli.

The Invite, iliti Poziv, novi je film Olivije Vajld, nastao po predlošku iz Španije i filmu Sentimental reditelja Seska Gaja. Ovaj scenario je toliko popularan da se igra širom sveta, pa tako i kod nas – u Beogradu se, u Teatru na brdu, igra predstava Ljudi odozgo. A i sam zaplet, kao i način na koji se priča ova poprilično jednostavna, ali slojevita priča, pokazuju zašto je toliko popularna.

Anđela (Olivija Vajld) i Džo (Set Rogen) su nesrećan bračni par u svojim četrdesetim koji će na večeru pozvati par koji živi iznad njih, Pinu (Penelopa Kruz) i Hoka (Edvard Norton), koji su dosta energičniji i senzualniji od njih, sa veoma bučnim vođenjem ljubavi, zbog čega će Džo tokom večeri pokušati da ih prekori i zamoli da budu tiši u budućnosti. Međutim, kako se parovi budu upoznavali i stvari se sve više budu opuštale, tako će se priča okrenuti seksu, ali i izgubljenim emocijama i intimnosti, uz zaista ogromnu količinu humora – pametnog, odraslo napisanog i odglumljenog.

Scenario potpisuju Rašida Džons i Vil Mekormak, koji su sjajno preveli celu priču u novi kontekst, ali možda najveći pogodak filma predstavlja kasting i to što su u prvom planu baš ovo četvoro glumaca, koji sa sobom donose sve ono što mi već znamo o njima, ali su upravo u ovako stvorenim likovima dobili novo igralište za igru. Rogen jeste klasično svoj – ironični, naduvani lik – ali ovde imamo i novi sloj nezadovoljnog muškarca u krizi srednjih godina, dok je njegova partnerka opsesivno-kompulzivna domaćica koja u novom paru koji im dolazi u goste vidi izlaz iz ustajalosti braka. Rogen možda liči na svog standardnog lika iz Apatou univerzuma, ali mu scenario daje mnogo ozbiljnije replike.

Penelopa Kruz je taj erotski tour de force u gotovo svakom filmu, pa tako i ovde, dok je Norton glumio nju ejdž, nesimpatičnog lika radi komike 98 odsto vremena, da bi nam jednim monologom dao uvid u ono što se dešava iza očiju i podsetio nas zašto je jedan od najvećih glumaca današnjice, koji glumi samo kada misli da treba i kada mu se dopada ono što radi.

Olivija Vajld je svakako možda najviše pokazala u ovom filmu, s obzirom na to da je ovako dobru nismo gledali veoma dugo, možda čak i nikad. Ali i zbog duple uloge, jer je kao rediteljka pokazala talenat u vođenju kolega i priče, kao i veliku filmofilsku pismenost, odajući poštovanje i omaž velikanima sedamdesetih – od same radnje filma, koja će podsetiti na Bob & Carol & Ted & Alice Pola Mazurskog, preko režije koja priziva Džona Kasavetesa, pa do humora i scenarija koji podsećaju na Vudija Alena. Tako se i film završava posvetom „Za Dajen“, a verujemo da je to posveta Dajen Kiton, jer lik Olivije Vajld poprilično duguje toj filmskoj heroini.

Na kraju, ovaj film, u svojoj odraslosti, humoru i temama, pored zabave donosi i zapitanost o ozbiljnim ljubavnim odnosima. Ima jedan od najboljih načina ophođenja prema svojim likovima, jer uspeva, iako imamo četiri lika prepuna mana, opsesija i problema, da ih ne osudi i ne gurne u ćošak zato što su bili loši, već da ih, takve kakvi jesu – ponekad tužne, ponekad parodične – potpuno razume, kao i to odakle dolaze sva ta nezadovoljstva. I na kraju ostavlja gledaocu da tumači da li im daje novu šansu ili prihvata ono što je nepobitno.

U najboljem maniru raspričanih nezavisnih filmova devedesetih, sa estetikom sedamdesetih, ali i hopa-cupa rasplesanošću osamdesetih, čeka vas film Poziv. A kako već kaže ona pesma – ovaj poziv u bioskop se ne odbija.