Ukusi koji niču u vaša četiri zida

Ništa nije slađe od plodova sopstvenog rada. A kad su to bukvalno namirnice i proizvodi koje sami uzgajamo, ta slatkoća nije samo do čistog uživanja u ukusima, već i do zdravog izbora hrane kontrolisanog porekla, i to baš po našoj meri.

Još od sedamdesetih godina prošlog veka postoji čitava inicijativa, pa i pokret, gde ljudi koji žive u gradovima koriste resurse koje imaju na raspolaganju kako bi sami gajili svoje namirnice. U imigrantskoj i radničkoj četvrti tadašnjeg Njujorka jedna Njujorčanka svakodnevno se susretala s gradskim prostorima o kojima očito niko nije brinuo – s napuštenim parcelama, osušenim gradskim žardinjerama i bivšim zelenim površinama, ružnim prizorima za koje je znala da nisu prioriteti gradskih vlasti. Uzimajući stvari u svoje ruke, ova Njujorčanka okupila je Zelene Gerile (Green Guerillas) i pozvala na direktnu akciju samogajenja zelenila i biljaka.

Naravno, istorija se iznova ponavlja, i nije ovo prvi put da se ljudi u vreme smanjenog ili neomogućenog prometa i nabavke okreću svojim resursima. Još za vreme Prvog svetskog rata postali su popularni tzv. „Depression gardens“ – vrtovi i bašte nastali u vreme Velike depresije, inicijativa koja je bila veoma pozdravljena od vlasti – građani sami u akciji obezbeđivanja hrane koja je sve više u oskudici. Tokom krize 2008. godine, prva dama SAD, Mišel Obama, zasnovala je povrtarski vrt u samoj Beloj kući, podsećajući na značaj ovog trenda. Poslednjih meseci svedoci smo samoorganizovanja, umrežavanja malih privreda i uzgajivača koji dospevaju direktno do kupaca, i uopšte povezivanja bez previše posrednika gde namirnice stižu direktno iz uzgoja do trpeze. Trend koji svakako želimo da ostane i nastavi da uzima maha!

Ali, otišli smo i korak dalje. Jedna od super namirnica koja je više pažnje dobila pod trendom okretanja svojim resursima jeste mikrobilje, odnosno mikropovrće. U pitanju su mladi izdanci povrća, sadnice biljaka koje su tek nešto veće od klica, ali su manje od rasada, i ubiraju se u fazi kad porastu prvi listovi. Iako veoma sićušni, ovo zeleni izdanci nisu samo neodoljivo simpatičnog izgleda, već imaju i brojne prednosti. Pre svega, mlado povrće je intenzivnog ukusa, jer je aroma koncentrovanija. Pored toga što je sočno, poseduje i visok sadržaj korisnih materija. U tako malo smešteno je baš puno – vitamina, minerala, vlakana, aminokiselina, proteina i hlorofila. A zbog visokih koncentracija, u ishrani je potrebna zapravo tek njegova mala količina.

Mikrobilje se uzgaja veoma jednostavno. Naravno, idealni su prozori s južne strane, koji se kupaju u popodnevnom suncu. Ovim biljčicama potrebno je do 12 sati dnevnog svetla, a kvalitet proizvoda direktno zavisi od kvaliteta semena. Organski izbor je prirodno najbolji izbor, ali svako seme koje nije tretirano hemijskim sredstvima dobar je pravac ka ukusnim i zdravim izdancima. Čitav je spektar povrća koje se može gajiti kao mikrobilje, od rotkvi, rukole, cvekle, preko kupusa, kukuruza, lucerke i amaranta. Najbolje vreme za berbu obično stupa desetak dana do dve nedelje nakon sadnje, a zatim se može postaviti još jedan zasad jednostavnim rasipanjem svežeg semenja preko starog korenja, koje je izvor organske materije.

Korak pre mikrobilja u rastu bile bi klice. Iako one nisu toliko zastupljene u našoj svakodnevnoj ishrani, zapravo predstavljaju odličan izvor vitamina i minerala, a pri tome se lako gaje. Seme pšenice, suncokreta, soje, graška, kukuruza šećerca, pasulja, lucerke i različitih salata samo su neke od kultura koje na našem podneblju dobro uspevaju i mogu nam pružiti mnoštvo hranljivih materija u formi klica. Kao i kod mikrobilja, postupak njihovog gajenja zapravo je veoma jednostavan, i potrebno je samo voditi računa o dovoljno čestom kvašenju i menjanju vode kako bi seme zdravlja proklijalo.

Pored zeleniša koji se može uzgajati u kućnim uslovima, što zapravo kod nas još uvek nije dovoljno zastupljeno, daleko je češća praksa gajenja kefira u domaćim uslovima. Fermentacija mleka kefir-kulturom relativno je raširena praksa kod nas, gde je potrebno samo nabaviti početnu „gljivicu” i zatim održavati ciklus. U nestašici kvasca popularizovala se praksa da se u domaćoj radinosti pređe i na samostalnu proizvodnju, jer kvasac zapravo živi na svom voću, povrću i žitaricama koje jedemo. Potapanjem određene biljke ili žitarice u vodu odvaja se kvasac, a zatim se nakon procesa fermentacije od nekoliko dana odvaja domaći kvasac koji se, poput kefira, može iznova proizvoditi ili zamrznuti do sledećeg ciklusa.

Još jedan mlečni proizvod koji se popularizovao u domaćoj radinosti jeste mladi sir. Bilo s upotrebom sirila ili jednostavno kombinacijom mleka, limuna i soli, mladi sir se uz malo veština i nešto prakse jednostavno dobija u kućnim uslovima. Lepota ovog pristupa je što sami možemo da biramo koje mleko želimo da koristimo, da li je ono organsko ili nije, da pratimo ceo proces i podešavamo ga tako da dobijemo proizvod koji je baš po našem ukusu. Naravno, sva domaća proizvodnja zahteva malo više truda i vremena, ali s obzirom na to koliko su neodoljivo slatki plodovi sopstvenog rada, nadamo se da će lista samouzgajajućih namirnica i proizvoda vremenom samo da se povećava. A onda smo spremni na sve!