Ana Vučković: Morsko dobro

Na letovanjima mi je često na umu to kako, i ne misleći o tome, raznosimo pesak, kako ga u papučama i na osunčanim listovima sa plaže donosimo u sobe hotelskih kompleksa. Pesak na listovima je kao neki nakit, stoji kao šećer na rubovima čaše u kojoj je martini ili vermut. A onda taj pesak ispiramo, ali u tuš kabinama uvek ostane pomalo, naprave se gomilice u uglovima oko odvoda. I onda se kroz cevi vodovoda vraća u more, pa ponovo na plažu.

Delić te plaže, tog peska nosimo sa sobom kući, neka čestica ostane ispod nokta, neka u uhu, peska ostane i u kosi i posle nekoliko pranja, i onda kad uđemo u avion ili kola, taksi, kad uđemo u svoju kuću, ili se tri dana kasnije vratimo na posao. I tada, u smogu i u saobraćajnom špicu i dalje mirišeš na more, na jod i slane talase. Bila je šala u Sajnfeldu, a zapravo se kasnije to i desilo – napravljen je parfem sa mirisom mora. Postoji i taj jedan suptilniji miris, a to je onaj kada osećaš da je more blizu, da si nadomak, još samo nekoliko kilometara, dve okuke i tri stene i četiri reda kamenih kuća, i tu smo.

Dok ovo pišem udaljena sam od mora tri meseca. Znam da ću u njega ući tek tad i radujem mu se. A šta me je iniciralo da o njemu unapred pišem? To što je neko u poslednjem dnevnom trolejbusu mirisao baš kao neko ko ide sa plaže, neko slan kao one štap kifle sa crticama od soli, kao pistać. Nisam mogla da lociram tu osobu, ali sam pri izlasku na svojoj stanici procenila da je to najverovatnije čovek u svetloplavoj uštirkanoj košulji i mokasinama, koje su krile stopala, još uvek puna peska, školjki i morskih trava.

Naslovna fotografija: Ana Vučković Denčić