Pouke iz prošlosti: Duh iz sulundara

Krajem septembra 1934. godine, paranormalni događaj u Saragosi, u ulici Gaskon de Gotor, uznemirio je najpre tamošnje stanovnike, a zatim i bezmalo čitavu Evropu. U taj španski grad su stizali dopisnici najpoznatijih listova i magazina. Doduše, i turisti. „Duh iz Saragose” bio je predmet prve zvanične istrage paranormalnog fenomena u Španiji. Čak je i britanski Tajms objavio članak o tome da se u kući u već pomenutoj ulici pojavio duh! Ubrzo je o tome pisala i beogradska Politika.

Ukratko, tajna duha iz Saragose nikada nije rasvetljena. Godine 1977. stara kuća je srušena i na njenom mestu podignuta višespratnica koju su, jasno, nazvali – „Zgrada duha”.

Skeptici su uglavnom smatrali da je duh izmišljen samo da bi se povećao turistički promet. Međutim, ispostavilo se da duh „zaista postoji”, odnosno da ga je čulo bar nekoliko hiljada ljudi. Iako ga, istini za volju, niko nije video. Kao što se može pretpostaviti, spiritisti su verovali da je to glas bića s drugog sveta, te da sigurno ima natprirodnu moć. Drugi su bili ubeđeni da je reč o veštom triku.

A evo kako se to dogodilo… Jednog jutra, bez ikakve najave, dok je pripremila doručak, služavka porodice Palason je na drugom spratu kuće u ulici Gaskon de Gotor, začula glas koji joj je jasno rekao:

„Marija, dođi!”.

Zatim se začulo nekakvo zlobno cerekanje. Dopiralo je iz sulundara kraj šporeta.

Devojka je pretrnula od straha. Gazde su pozvale policiju. Nedugo zatim, policajci su s uperenim pištoljima ušli u stan. Glas se odmah javio:

„Šta? Zar hoćete da pucate u mene? Kakve ja veze imam sa policijom?”.

Posle policajaca, pozvani su i medicinski stručnjaci. Oni su se prvo pozabavili služavkom. Sumnjali su naime da je ili histerična, ili da je – trbuhozborac! Ali kada je odvedena na kliničko ispitivanje, duh je nastavio da govori i obraća se komšijama po imenu. Znači, to nije bila ona… Inače, duh je uglavnom govorio kao lepo vaspitana osoba:

„Dobro jutro, evo me opet!”.

„Dakle, doviđenja do sutra i laku noć!”

I uvek iz iste rupe u zidu. Zidari su pretresli zgradu nekoliko puta, dizali podove i krov, gledali u dimnjak. Pored toga, policija je postavila i stražu.

„Policajci, zidari, vodoinstalateri, električari, lekari, sudije, medijumi… svi oni su bezuspešno pokušavali da pronađu logična objašnjenja za sasvim neobičan fenomen. Pored organizovanja lekarske komisije za ispitivanje ove epizode – lekari su bili zaduženi da identifikuju one za koje se pretpostavljalo da su odgovorni za celu stvar – naložen je pretres i stalni nadzor zgrade. Radilo se na kući, podigli su pod tražeći mehanizme kojima su bili puštani glasovi… bez rezultata. U međuvremenu, ljudi su se u sve većem broju okupljali ispred zgrade. Porodica Antonija Palasona, ne mogavši više da izdrži pritisak, napustila je kuću. A njihovi susedi sa trećeg sprata preselili su se na taj tajanstveni drugi sprat… gde su se glasovi nastavili! Za radove na terenu pozvali su arhitektu i nekoliko radnika: skinuli su opet ceo pod, pa čak podigli i krov, ali posao je opet bio potpuno neuspešan. A nije bilo moguće sprečiti ni grupe ljudi ulogorenih ispred kuće. Neki od njih bili su podložni velikim nervnim smetnjama” – izveštavao je novinar Tajmsa.

Duh se pobunio:

„Prestanite da mi dosađujete. Odmah ću vam reći da je širina dimnjaka 15 centimetara!” – prenosio je iz Saragose novinar Politike.

Dana 25. novembra, jedna od najpoznatijih spiritistkinja u regionu, gospođa Asunsion Himenez Alvarez, želela je da stupi u vezu sa duhom iz kuće u ulici Gaskon de Gotoru. Seansa je završena njenom iznenadnom smrću.

Kako sa vremenske udaljenosti od beznalo devet decenija, treba gledati na ovaj događaj? Možemo, recimo, da se nasmejemo i kažemo da bi se s današnjom tehnologijom lako ušlo u trag glasovima. S druge strane, ipak valja imati u vidu činjenicu da su se mnogobrojni posetioci, tokom više meseci, „uverili” u postojanje duha. Jer, lepo su ga čuli. Plašili se i iščekivali šta će se naposletku dogoditi.

Da onda nije bila reč o nekoj vrsti kolektivne hipnoze?

Čini se da se hipnoza, shvaćena kao potencijal ljudskog uma, koristila od davnina; u gravuri egipatske stele pronađeni su podaci o hipnotičkoj seansi koja datira iz vladavine Ramzesa XI, pre oko 3.000 godina. Haldejci, Persijanci, Egipćani, Asteci, Maje, Zapoteci, praktikovali su slične obrede. Kod Indijaca su se hipnoza i samohipnoza upražnjavale najmanje dve hiljade godina, Jevreji su je koristili za proricanja. Inače, sam izraz hipnoza potiče od grčke reči „hypnos“ – san.

Moglo bi se reći da neki oblik hipnoze prati i ljudski život. Od porodičnih, potom društvenih odnosa, ljubavnih veza, političkih ubeđenja, svih oblika strasti. Ali verujem da smo, bez obzira koliko hipnotisani bili, toga ipak nekako svesni. Pitanje je samo da li je nekada bezbednije da se probudimo ili da i dalje ostanemo hipnotisani?

Fotografija za naslovni kolaž: Duh iz Saragose kako ga je video slikar Slavko Krunić