Ivan Tokin: Đumbir elita
Mesecima mislim o prasećem pečenju. Brojim kalorije, gledam glikemijski indeks namirnica, vežbam i pijem, i u pauzi između serija u teretani skrolujem kroz slike prasećeg pečenja.
Što dublje ulazim u materiju, to mi društvene mreže daju više opcija. Izdvaja mi se restoran BSK u Borči. Ono pečenje kako izgleda, to je ludnica. Ja sam zaljubljen u to pečenje oduvek, samo nisam znao da postoji. To nisu bajadere, nisu. To nije presovano pečenje, nije.
To je nešto drugo. Skoro pa istovetni komadi pečenog prasećeg mesa, svi kao jedan sa hrskavom kožicom i tankim slojem prošaranog mesa ispod nje. Nisam ih probao, znam ih sa fotografija i iz recenzija ljudi koji su ga jeli.
Sad pre desetak dana bio sam na jedno trista metara od njega, vraćali smo se iz Subotice preko Zrenjanina, pa kroz Borču i ja kažem evo idemo sad da uzmemo pečenje, ne moramo tamo da sedimo, uzećemo onako u hartiji da nam stoji po sedištima, da cupkamo iz zapakovanog, može nam se, naša su kola, sve je naše. Ipak, dete je zaspalo, nije bilo zgodno da stajemo tad, da se ne probudi dete, jer budi se kad prestanemo da se krećemo, i razumete, na trista metara od sreće smo se okrenuli i ćao pečenje.
Pre nekoliko dana odem u Novi Sad, u stvari u Čenej, kod kuma na salaš da pišem. Dakle, u drugom sam gradu, i tamo nađem teretanu u kojoj radim iste vežbe kao u onoj pored kuce, i isto skrolujem kroz slike prasećeg pečenja. I danas isto tako, radim noge, pa radim bicepse, i sve vreme sebi obećavam kako ću da idem posle na neki šejk od voća, na neki smuti, zeleni možda, sa spanaćem, sa brokolijem, sa đumbirom, rekao sam sebi – đumbir ili ništa.
A znam, duboko u sebi, znam da idem po pečenje, pre smutija, pre đumbira prase, neko vojvođansko, nepoznato recenzentima. I nađem ga – Pečenjara kod Miće. To je taj sto posto, taj je za mene, vidim slike, sve je okej, planiram kako ću da razgovaram kad stignem tamo, koliko ću da uzmem da ne preteram jer treba da mi ostane mesta za đumbir.
Nemam pojma gde je adresa, ali imam navigaciju. I tražim, šeta me ona navigacija, kasni mi net, i na kraju nađem Miću. Miće realno nema nigde, ima kao reklamu koja u stvari ne postoji, a on je u dvorištu dvorišta, mora da se izađe iz kola i da se pita neko dete koje je prekjuče progovorilo i koje vozi tricikl iz mog detinjstva, i ono kaže evo tu je. A ja sam već osetio miris.
Miris je, ako mogu da budem toliko slobodan da vam tako objasnim, ako ste nekad u životu pekli prasetinu u rerni kod kuće, pa ako ste je možda pekli trista puta, e onda možete da ne priđete rerni dok ne osetite odgovarajući miris – e tako miriše – na reš pečeno praseće meso.
Uđem, nema nikoga. A na policama, prasići. Ispečeni, isečeni na idealne komade, poređani kao srušene domine, kožice im se sijaju kao dukati, i mirišu, mirišu preterano, na reš, na masno, na meso, mirišu na žrtvu, na greh. Gospođa se pojavljuje, glavom izviri iz nekog prolaza, ja ćutim, samo se smejem, pa kažem da mi spakuje pola kile.
Koji mi je broj, pita me gospođa. Nemam broj. Znači nisam poručio? Nisam. Ne može, peče se samo po porudžbini. Ma je l moguće, pitam ja. Kažem da mi ne treba mnogo, samo malo bih, na dijeti sam. Nema, kaže, mora da se donese meso na pečenje, kaže sve je ovo nečije meso. Pa čije li je kad nije moje? Ona se smeje, kaže mora da se poruči dva tri dana ranije. Jesam li poručio? Nisam. Do viđenja. Do viđenja.
To meso je bilo meko, onako toplo topilo bi mi se u ustima, pamtio bih svaki zalogaj kao da mi je poslednji. Ali ne, nema prasetine za mene, nemam broj.
Otišao sam u đus bar i tražio sam samo đumbir da mi stave. Ne može samo đumbir, mora još nešto. Uzeo sam grejp i đumbir.