Dnevnik nevidljivih: 03

Tog jutra bio je neopisivo mamuran. „Tri kile i osamsto pedeset grama, mašala!“, bile su reči koje je izgovorio čim mu je zvonio alarm. Napolju još nije svanulo, nebo je bilo teget, još sat vremena do svitanja. Njegov unuk, koji se dan pre toga rodio, dobio je ime po njemu. Pored jutarnje glavobolje i kašlja uzrokovanog paklama crvenog 100s Vinstona koje je kroz sebe provukao, bio je neopisivo srećan. 

U svom poslu bio je profesionalac, to niko ne osporava. Znao je da profesionalni vozači ne smeju da imaju ni promil alkohola u krvi, iako ga za trideset godina staža u Gradskom saobraćajnom prevozu nikada nije zaustavila policija da radi alko-test. Ipak, nije želeo da rizikuje, i prekršio je svoje sveto pravilo. Doručkovao je.

Na putu ka okretnici autobusa svratio je u svoju omiljenu pekaru i pojeo četiristo grama bureka sa mesom. Pred očima mu se momentalno razbistrilo. Još jednom se našao pred testom, znao je da ne treba da popije jogurt, ali je mast u njegovom želucu žudela da bude ublažena mlečnom kiselinom. „Goco, daj i jedan jogurt u čaši i da platim.“ Goca je ćutke spustila jogurt na stakleni pult, i pored njega račun sa kusurom. „U redu je“, rekao je, iako je kusur bio preko sto dinara. Goca ga je pogledala nepoverljivo, nikada nije ostavio toliki bakšiš. Zapravo, niko joj nikada nije ostavio toliki bakšiš u pekari. „Sinoć se rodio Milovan, tri kile i osamsto pedeset grama“, rekao je. Goca je tek onda svukla novčanice sa staklenog pulta, i rekla: „E nek’ je sa srećom!“.

U autobusu je bilo hladno, iz njegovog nabubrelog nosa izlazila je para. „Ledara, je*ote“, rekao je sam za sebe dok je motor verglao. Ipak, upalio je iz prve. Ostavio je mašinu da radi u mestu, da se zagreje, dok je on skinuo kaput, uredno ga složio i spakovao u kabinu iza svog sedišta. Iz kasete je izvadio zgužvanu kesu, okačio na svoj rukohvat. To je bila kesa za đubre. Prebrojao je depozit, u crnom kožnom novčaniku odranih rubova bilo je tačno hiljadu dinara, uglavnom desetice i dvadesetice. Iz džepa somotskih pantalona izvadio je posivelu masku i okačio je o svoj dlakavi podbradak. Paklu cigareta je takođe izvadio iz džepa, da se ne gužva, i stavio je na instrument tablu, oklevajući. Ipak, nije pripalio, znao je da bi to bila kobna odluka.

Već na okretnici ušlo je nekoliko ljudi, neispavanih, umornih, gledao ih je u svom velikom desnom retrovizoru. Već na petoj stanici sva sedeća mesta u autobusu bila su popunjena. Na šestoj, ušla je mlada žena sa detetom. „Tri kile i osamsto pedeset grama“, rekao je ponovo veselim glasom sebi u bradu. Ceo minut niko nije želeo da ustane, da ženi sa detetom ustupi mesto. Otvorio je prozorče na kabini i viknuo preko desnog ramena: „Alo, mali, ustani da žena sedne!“. Iz drugog reda ustao je momak svetlosmeđe kose, sa naočarima, sav obučen u bež. Torbu iz svog krila okačio je o rame i stao kod vrata. Nije bio ni mali, niti je odgovorio ženi kada mu se zahvalila. „Je*ote, gde mi živimo“, rekao je, i pritisnuo veliko dugme kojim je, nakon zvuka ispuštanja vazduha iz pneumatika, zatvorio sva vrata autobusa i krenuo dalje. Na semaforu u Rakovici već ga je uhvatila nervoza zbog saobraćajne gužve.

Pedesetica je, inače, bila najopterećenija autobuska linija. Već na Miljakovcu autobus je bio dupke pun, dosta ljudi je stajalo. I u njegovom stomaku bilo je tesno. Znao je da ne treba da doručkuje, samo nekoliko puta u životu je napravio tu grešku. Na Banjici, na stanici ispred pijace, u autobus je ušao stariji čovek, njegov ispisnik. Ušao je na prva vrata i stao tik ispred njega, lice zalepivši na staklo od šoferske kabine. „Komšo“, rekao mu je, „ne moraš baš da mi se nabiješ tu, u glavu.“ Čovek je želeo da se pomeri, ali nije imao kud. Okrenuo je leđa kabini, ali se rukama, izvijenim iza leđa, uhvatio za šipku kod otvora gde su se kupovale karte. Sa njegovih suvih šaka dopirao je jak miris nikotina, tačno do nosa vozača. „Uf“, promrmljao je, i zadnjicom se promeškoljio u svojoj šoferskoj stolici. Put do naredne stanice trajao je večno. Raskrsnica na Trošarini bila je, po običaju, blokirana, prošao je tek na četvrto zeleno svetlo. Na okretnici tramvaja, već nije mogao da zatvori vrata autobusa koliko se ljudi unutra natrpalo. Stiskao je dugme za zatvaranje brže nego inače, ne bi li im objasnio da više ljudi ne može da uđe, stiskao se, sav. Vrata bi, katkad, udarila ili priklještila nekog putnika, za to nije mario. „Ko ih je*e kad se guraju kao marva“, komentarisao je za sebe. Matori sa rukama okupanim nikotinom, kako je gužva rasla, pretendovao je da kroz otvor kabine propadne direktno njemu u krilo. Miris je postajao sve jači, a on sve nervozniji. Par puta podrignuo je na nos, prepoznao je tragove bureka sa mesom. Znao je da se kraj bliži.

Na sledećoj stanici, iznenada, kako to obično i biva, osetio je da ne može više da izdrži. Ni sekund, ni makac. Gotovo je. Desnom rukom je iz sve snage podigao ručnu, ona je zaškripala kao da će pući, levom je zgrabio svoju kožnu torbicu na jedno rame, i izleteo iz autobusa. Sa vrata kafića u naselju Jerković prodrao se iz sveg glasa: „Gde vam je toalet?!!“. Uplašena konobarica pokazala je rukom na bela vrata u ćošku iza šanka. Srećom, u jutarnjim smenama u kafićima uvek ima toalet papira.

Kada se vratio u autobus, neki su ćutali, neki psovali, kasnili su na posao, neki komentarisali „strašno, strašno“. Matori sa rukama natopljenim nikotinom ćutke ga je pogledao i napravio mu mesta da prođe. „Tri kila i osamsto pedeset, komšo. Milovan, po meni je dobio ime“, rekao mu je kroz osmeh dok je zatvarao kabinu. „Mašala“, rekao je komša.

Fotografije: Unsplash