Dnevnik nevidljivih: 10

Pera se, pre svega, možda nije zvao ni Petar, možda ni Predrag. Možda se, sasvim slučajno zvao Milivoje, a zvali su ga Pera. Pera je imao sedamdeset i jednu i živeo je u stanu od sedamdeset kvadrata u Cvijićevoj ulici, sam. Pera nije bio udovac, niti razveden, Pera je, naprosto, bio sam. Može se reći da je Pera ostao sam jer je bio naopak, puno je pio, dnevnik je slušao glasno a nakon dnevnika je i po sat vremena umeo da stoji na balkonu i viče, na sebi noseći samo dugačke krem gaće. Vunene čarape je nosio i zimi i leti, u prodavnicu je išao u papučama. Za njegov sedamdeset i prvi rođendan, koji je bio u decembru, Pera je krenuo po novine, okliznuo se ispred ulaza i pao. Nije slomio kuk, nije se zapravo uopšte ozbiljno povredio, tek je malo ugruvao lakat leve ruke, ali u Peri se slomilo nešto sasvim drugo. Kupio je novine, vratio se kući i seo za trpezarijski sto. Sipao je rakiju, otkopčao dugme na pantalonama i iz fioke izvadio kutiju sa penkalom. Nekoliko minuta bio je zagledan u Vilerov goblen koji je visio na zidu njegove trpezarije. Zatim je duboko udahnuo, neznatno jauknuo jer je shvatio da je malo ugruvao i rebra, i štampanim slovima zapisao: „Tražim ženu stariju od četrdeset godina, samu ili razvedenu, kojoj ću ostaviti svoju imovinu. Potrebno je da ume da kuva, pere, i da ne govori mnogo. U potpisu – Pera“. Dovršio je rakiju, dugme na pantalonama je ponovo zakopčao, i obukao svoju omiljenu flanelsku košulju. Cipele je namazao imalinom, nakon začešljavanja češalj je vratio u džep sakoa. Do novinske redakcije hodao je sporo, nogu pred nogu, i udisao svež decembarski vazduh.

Na oglas se javilo nekoliko žena. Čitao je njihova imena naglas, nekoliko puta. Fotografija nije bilo, nije ih ni tražio. Nadežda Čpajak, pedeset i pet godina, razvedena sa dvoje dece. Nadežda Čpajak, pročitao je ponovo.  Nadežda Čpajak, rekao je još jednom tiho dok je gledao kroz balkon.

Nada je iz prvog braka imala dva sina. Još dok su bili mali, otišla je od svog muža jer ju je tukao i vratila se u svoj roditeljski dom. Otac nije hteo da je primi nazad, rekao joj je da mogu da ostanu samo par nedelja. Nada je radila nekoliko poslova, radila je u pečenjari na Palilulskoj pijaci, posle podne je čistila kuće, a u trećoj smeni je radila na trafici. Iznajmili su stan u Ruzveltovoj ulici gde su njeni sinovi i odrasli. Jedan je povukao na oca, bio je alkoholičar i dokoličar, nije jednog dana u životu radio. Drugi se oženio mlad, pa je Nada dobila unuku. Stan u Ruzveltovoj bio je suviše mali za sve njih.

Pera i Nada su se upoznali u poslastičarnici. Na prvom sastanku, ona je poručila tufahije, a Pera tulumbe. „Šam rolnu, ipak šam rolnu!“, viknuo je na poslastičarku u zadnjem času. Dok je pričao, krem iz rolni lepio mu se za brkove. Naravno da je Pera imao brkove, a da je Nada ćutala. Nada je, isto ćutke, okrečila svoj novi dom. Prebrisala je prašinu sa svih ramova za slike, uštirkala Perine košulje i na pijaci posle posla kupila nove vešalice. Dala je otkaz na poslu čistačice i radnice u trafici, radila je samo pre podne u pečenjari, a po podne je kuvala i održavala svoj topli dom. Pera je i dalje pio, slušao je dnevnik glasno, a Nada je tiho, u sebi, pevala. U njoj je svakodnevno živela vesela i blaga muzika, kao jutarnji džez. Kada je Pera umro, od njegove ušteđevine kupila je pečenjaru u kojoj je radila, i prepisala je na ime svoje unuke. Promenila je i naziv firme i tablu iznad vitrina sa pečenim mesom. „Violeta“, pisalo je, isto kao njena unuka. Iako skoro dvadeset godina mlađa, umrla je ubrzo nakon Pere. Na crno-belim fotografijama, jedno pored drugog, izgledali su srećno.