Dnevnik nevidljivih: 12

„Ajde daj neki dinar, danas je ponedeljak, sutra je utorak!“ Isprva, kada su mi pričali o Stanki, nije mi bilo zabavno. Svi su se smejali tome kako Stanka uvek, kada prosi, kaže koji je dan, i koji je dan sutra, i onda traži novac. Nisam videla ništa smešno u tome, mislila sam – kakve to sad veze ima, glupost, mogla je da smisli nešto pametnije. Onda mi je jednog dana na trgu prišla Stanka, u svojoj cvetnoj haljini, nosila je oko vrata šarenu maramu i u njoj položenu desnu ruku kao da joj je povređena. „Ajde, daj neki dinar, danas je petak, sutra je subota!“ Mimoišla sam se sa njom podozrivo je gledajući, Stanka nije marila ako joj neko ne udeli novac, samo bi nastavila dalje. Nije bila jedna od onih napadnih, agresivnih, što ti se unose u lice ili te vuku za rukav. Tog istog dana, po podne, videla sam je u glavnoj ulici kako sedi na pločniku ispred supermarketa, imala je nekakav mali tranzistor na baterije sa kojeg je treštala muzika. „Hej mladosti stani, stani, da te trošim natenane!“, pevala je Stanka iz sveg glasa. Igrala je obema rukama, uvijala ih iznad glave kao da mesi pitu, ona povređena ruka gibala se kao i zdrava. Normalno, Stanka je glumila da joj je ruka povređena, bilo je jasno. Kasnije sam je svakoga dana u isto vreme viđala kako sedi tu, pleše i peva. Začudilo me je to što Stanka, dok je sedela na tom pločniku i plesala, nije prosila. Nije ona pevala i uvijala se da bi tim nastupom isprosila pare. Ne, Stanka je to radila za sebe, prosto, bila je na pauzi, pa je sela malo da odmori i da se razveseli, za svoju dušu. Nažalost, ne sećam se pesme koju je pevala sledećeg puta, često je pevala tu istu pesmu, bila je neka ljubavna narodna nota. Tu je zaista pevala baš dobro.

Kada smo kod ljubavi, Stanka je bila sama, kažu da nije imala dece ni muža. Kažu, takođe, da joj je jednom jedan ribar platio da imaju odnos, odnosno, platio za seksualne usluge. Stanka je navodno pristala, i otišla sa ribarom u glavnu luku, da vode ljubav u ribarskim kabinama, pošto je, verovatno, ribar kod kuće imao i ženu i decu, ili prosto, nije želeo Stanku da pušta u svoj dom. Kažu i da je sreća voditi ljubav sa Cigankom. Stanka nije imala sreće, već se u tim kabinama, kažu, uplela u nekakve parangale, sto se udica po njoj zakačilo, jedva su je odmrsili. Nisam sasvim poverovala u tu priču, jer ribari naročito vole da govore o seksu tamo gde ga nema, tada su najglasniji i najmaštovitiji. Nije mi ličilo na Stanku da radi to za novac, Stanka bi, eventualno, na to pristala iz ljubavi, takođe na nekoj pauzi, onda kada da sebi oduška. I narednih nekoliko puta kada bih je srela, uvek bi mi rekla: „Danas je sreda, sutra je četvrtak, ajde daj neki dinar!“. Dala sam joj tada prvi put, nekako me je ubedila. Sledeći put ponovo: „Ajde danas je nedelja, sutra je ponedeljak, daj neki dinar!“. Koliko mi je isprva bilo glupo i ne sasvim jasno zašto je baš to način na koji Stanka prosi, postalo mi je dopadljivo. Stanka je, prosto, za taj novac koji joj se udeli ipak zauzvrat pružala neku uslugu. Usluga je bila da te obavesti koji je dan u nedelji, što se, istini za volju, na primorju lako zaboravi. Iako često pijana, pošto je na skoro svakoj pauzi potezala pivo iz plastične dvolitarke, Stanka je uvek i nepogrešivo znala koji je dan u nedelji. Na neki način je, kao i svaka Ciganka gatalica, proricala budućnost. Stanka je znala koji je dan sutra, čak i onda kada ja nisam bila sigurna. Ne zato što ne znam koji je dan u nedelji, već što ne znam hoće li isti osvanuti, ali, kada mi Stanka kaže da je sutra taj-i-taj dan, pomislim, dobro je, i sutra će sve biti kako treba.

Fotografije: Milica Vučković