Čula sam da su svi pisali o Balaševiću. Ja ne čitam ništa, pa sam i te tekstove zaobišla. Nešto me i ne zanima kako su ga drugi doživeli i ko šta ima da kaže o njemu. Ja imam svoj utisak, koji, kao i obično, ignoriše sve koncepte, sve analize koje pristupaju spolja, sve priče konstruisane željom da nekoga ili nešto objasnimo pomoću simbola njegovog vremena, pomoću ideologija, država i politika, umesto prostim pogledom na ljudsku dušu.
A duša Đorđa Balaševića je tu, pred nama, u njegovim stihovima, u njegovim stavovima, izjavama i delima. Prosto je neverovatno kako ljudi ne vide ono što im je ispred nosa i u svom razumevanju sveta posežu za kojekakvim mehanizmima, fiokama, kutijama, sitima i rešetima, kroz koje će da provuku stvar, umesto da je vide ogoljenu, u njenoj izvornosti. Jedni mu zameraju Albance, drugi mu zameraju koncerte nakon rata, treći mu zameraju Tita, četvrti mu zameraju suprugu… Nazivaju ga Jugoslovenom, simbolom jugoslovenstva, kao da je on neki aktivista koji je propagirao vrednosti svog pokreta, kao da je pesme pisao strateški i organizovao koncerte politički. A on je samo bio iskren i svoj. On je radio onako kako oseća. Nije pratio ideje, već srce. Ako je pritom i slušao svoju ženu, to je za svaku pohvalu.
Nije on pisao o Zagrebu i Puli zato što je hteo da širi bratstvo i jedinstvo, već zato što ga za ta mesta vežu intimne uspomene, vlastita sećanja, komadići života koje je ostavio tamo. On je pre svega bio čovek. Zatim suprug, otac, Lala, pa sve ostalo. On je voleo ljude i mesta koja ga vežu za njih, bez obzira kako se ti ljudi zvali i pod kojom zastavom bili. Posmatrati njega pre svega kao Jugoslovena jeste jedna naknadna interpretacija koja muti predstavu o onome što je on zaista bio. Taj čovek je bio duša, ogromna duša koja je dodirnula bezbroj drugih. Njegovi su stihovi pitomi i nevini, nostalgični, govore o jednom, svima nama bliskom, pomalo izgubljenom svetu, čije prizore i slike svi imamo u glavi, a on ih štampa u stihove, pogađa kolektivno nesvesno slovenske duše, čita ga kao Bukvar. Detalji, mirisi, pejzaži, njegove pesme su živopisne, ima u njima i hrane i pića i žive muzike i konja i svadbi i slomljenih srca i zanosa i patetike… On je bio bog patetike. Taman pomisliš „e sad ga pretera, Đole“, on brzopoteznim zaokretom, pomoću sitnog cinizma ili šale, spere patetiku sa sebe, kao da se nikada nije ni desila. Oni koji ga jednosmisleno nazivaju patetičnim, jednostavno nisu pažljivo slušali njegove pesme. Jer da jesu, videli bi u njima i ironiju i samokritiku, brilijantne misaone konstrukcije, stihove koji na momente staju rame uz rame sa najozbiljnijom poezijom ovog vremena.
Ma možemo mi da sedimo do sutra i teoretišemo o nečijoj muzici, tekstovima, pogledima na svet. Možemo da razgovaramo o ukusima, afinitetima, simpatijama i antipatijama. Ali samo jedan pogled na prizor sa trgova, iz gradova širom SFRJ, pogled na ljude koji drže sveće i pevaju pesme, horski, od reči do reči, dovoljan je i očigledan dokaz da niko, pre ni posle Balaševića, nije tako duboko ušao u duše pojedinaca, budeći u njima ono najuniverzalnije, što nema veze ni sa jednom državom, religijom, politikom. Na te trgove su izašli ljudi, prosto ljudi, razrešeni svakog drugog prefiksa. I nije više bilo bitno da li se u Splitu peva ekavica ili se u Zagrebu piše ćirilica, ne zato što smo iznenada postali tolerantni, ili se povampirila Jugoslavija, već zato što duša ne poznaje jezike i pisma, njen jezik je isti na svakoj tački zemaljske kugle.
Ja dugo nisam slušala Balaševića. Zasitila sam se tih pesama kao tinejdžerka. Toliko sam ih puta čula, pevala, plakala uz njih, da su mi dojadile. Nisam tip koji može da sluša istu muziku celog života. Ali tada, u tim mladim godinama, njegove pesme su za mene bile kao lektira. Ne samo za mene, već za čitave generacije.
Vest o njegovoj smrti me je zatekla, ali s obzirom da sam nedavno izgubila majku i da sam zaronjena u tugu koja me je zauvek obeležila i izmenila mi život, postala sam donekle imuna na takve vesti. Kad izgubite dragu osobu, pred vama je celi jedan planinski venac boli, koji morate da prepešačite uzduž i popreko. Tokom tog pešačenja čuvate svaki atom snage, svaku suzu, svaki uzdah, ne trošite ih rasipno, jer znate da će vam trebati. Mesecima kasnije, osećate da vas tuga nije napustila, da je tu i da još treba da se plače. Za Đoletom će plakati njegovi i ostatak sveta koji još uvek nije izgubio nikog svog. Ja ću se suzdržati.
I suzdržala sam se. Sve dok moj muž nije počeo da pušta njegove pesme. Vrtele su se, jedna za drugom. Sat, dva, tri. A meni se u plućima nakupljala neka vlažna, zgusnuta seta, telo je tugovalo mimo moje volje, osećala sam žalost u ramenima i nije mi bilo jasno kako, za boga miloga, nakon što sam popunila sve kapacitete za tugu, uspevam da opet budem tužna. Pitala sam se kakva je to tuga i od čega se ona sastoji. Sišla sam u svoja pluća, u vlažnu zgusnutu setu, da je opipam i prokljuvim. Videla sam tamo svoje detinjstvo, mladost, svoje snove, videla sam nejasnu beskonačnu budućnost koja je stajala preda mnom, videla sam kuće u kojima smo živeli, svoju dečiju posteljinu, videla sam mladu majku kako se smeje i njena crna kosa miriše na jastuku, videla sam svoje srce kao jabuku koju crv smrti još nije načeo, videla sam bolje vreme i bolji svet, videla sam nadu… i sad kao da je sve to umrlo. Umrlo je nešto lepo u svima nama i izašli smo na trgove da tome zapalimo sveće. Umrlo je još davno, ali ga nikad nismo oplakali, nismo ga ispratili, niti smo se oprostili. Nije lako oprostiti se od svoje mladosti i svojih snova. Ali kad ode neko, ko je simbol jednog vremena i jedne mladosti, onda je nemoguće da ne priznamo sebi da neki delovi nas samih odavno više ne postoje. A to mnogo boli. Zato smo svi plakali. Zato plačem i sad, dok pišem ovaj tekst. U pozadini ide pesma Odlazi cirkus iz našeg malog grada kao najbolja metafora za mladost koja nam se iselila iz duša, kad je umro Đole.
Naslovna fotografija: bljesak.info