Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: „Noć je vedra nad Srbijom” – komparativna analiza teksta

AUTOR: Milica Vučković 01 Mar, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: „Noć je vedra nad Srbijom” – komparativna analiza teksta

Kada dugo vozim auto, poludim. Imam taj problem što ne volim da me neko vozi, slabo imam poverenja u ljude. Imam poverenja u Stefana, ali kada smo na motoru, auto ipak volim da vozim sama kada idemo na duži put. Ne volim nervozne vozače, one koji komentarišu „vidi ovog“, „jesi videla, jesu li mu ovo duga svetla“, „je l’ to prešao u našu traku“, i slično, ne volim kada neko vozi suviše brzo, a ni suviše sporo, tako da, lakše mi je da vozim sama. Stefan je zato sjajan suvozač, priča kada treba, ćuti kada treba, zasmejava me, pušta muziku, dodaje mi sendviče. Problem današnjeg društva, pisaću o tome neki drugi put, je taj što muškarac ne sme da ne vozi. Žene, iako se kao bore za svoje mesto u društvu, iako su neke tamo žene morale krv da proliju da bi im bilo dozvoljeno da upravljaju motornim vozilima i da bi imale pravo glasa, iako i dalje postoje zemlje u svetu kao što je Saudijska Arabija gde je ženama i dalje zabranjeno da voze kola, žene danas, dakle, uprkos feminističkoj borbi, odlučuju da ih mrzi da polože vožnju, ili odlučuju da ih vožnja automobila ne zanima – uvek ima ko da ih vozi.

Srećom, ja volim da vozim, a Stefan nema problem sa tim da bude vožen, te se tako uputismo zavejanim crnogorskim čukama, prođosmo pored Virpazara da kupimo sušenu ribu i domaće vino, a zatim i ozloglašenim kanjonom Morače, sa čijih su ivica pretile ledenice dugačke po nekoliko metara. U kanjonu vozim polako, opominju me sve one plastične ruže i crno-bele fotografije okačene po bankinama usput. Posle kanjona obično zapalim cigaretu, iako ne volim da pušim u kolima, ali čisto kao malu nagradu za to što smo preživeli, a i da prekratim vreme i uzmem koji gutljaj bljutave kafe sa pumpe. U Podgorici se uvek čudim broju kružnih tokova, u Bijelom Polju me ništa naročito ne zabavlja. U Prijepolju se stalno setim onog lika sa zelenim golfom što me je prevario u osiguranju i ogrebotinu na svom džemperom-farbanom-golfu kecu, ogrebotinu, dakle, od hiljadu dinara, uspeo da mi naplati petnaest hiljada. To su oni ljudi, kao taksisti, što profitiraju od saobraćajnih nezgoda. Srećom, nikada ne vidim tog zelenog golfa keca u tom Prijepolju. Kod Kokinog Broda već mi bude dosadno, pa zamolim Stefana da pusti nešto brže, The Sword najčešće i pesmu Black Swan, ali uz takvu muziku i ne valja previše voziti, takva muzika te tera da voziš mnogo brzo. Posle pečenja u Mačkatu, obično mi padne pritisak i mrzi me dalje da vozim, ali mislim – nema još puno do kuće. Tada kreće zabava, oboma nam se spava, i taj problem rešavamo naizmeničnim puštanjem najopskurnije muzike koje se setimo. Jednu pesmu on, jednu ja. Da ne nabrajam sada pesme koje su se na našoj plejlisti zadesile od Zlatibora do Beograda, ali negde posle Čačka, tek što smo se uključili na novi autoput, sa razglasa je počela pesma čuvenog ženskog sastava Models, pod još čuvenijim nazivom Noć je vedra nad Srbijom. Može se reći da sam lokal patriota, istina je, i da to što volim tu pesmu ima veze sa činjenicom da su neke od članica grupe Models baš iz mog kraja, sa Ceraka, čak je jedna išla i u moju osnovnu školu. Sećam se da je naša profesorka muzičkog, čuvena Dara, koja je bila jako muzički obrazovana, ali i jako stroga, čak je imala i stakleno oko (kao da je to neko merilo strogoće), za tu jednu, ne znam sada koju, Modelsicu govorila da je veoma talentovana. Bilo kako bilo, uz tu pesmu volim da vozim, kada god da je se setimo, ima dobar ritam, ponavljajući, besmisleni, odličan za razbuđivanje. Tako počnemo Stefan i ja iz dosade da analiziramo tekst pesme, i to počevši od kraja, tako što se Stefan zapitao kako to ona u pesmi kaže Ljubljeni moj, rođeni, kako to ne priliči nekoj ljubavnoj pesmi i ljubavnom obraćanju… Tada shvatim da nas dvoje imamo sasvim različito viđenje te pesme, jer, pre svega, za mene ta pesma nije ljubavna, već patriotska (samim tim, na neki način je i ljubavna, jer govori o ljubavi prema otadžbini). Stefan ipak kaže da misli da je ljubavna, i analiza kreće. Noć je vedra nad Srbijom, pod kapom pustom nebeskom… „Šta tu ima ljubavno?” „U redu”, kaže on, „i nema.” I kao da smo sami mi, na svetu ovom ostali, kaže Stefan. „Taj stih je ljubavni, njih dvoje, sami, romantika.” „Nije tačno”, kažem, „taj stih se odnosi na činjenicu da je Srbija, u neku ruku, ostala sama na svetu rastrzana među svetskim silama, večito na najkompleksnijem geopolitičkom položaju, svuda a nigde, sama na svetu.” Novo jutro dolazi, i šta nam ono donosi, gde smo se zaputili o ljubljeni moj rođeni, glasi stih, Stefan kaže: „Eto, jasno je da je pesma ljubavna, oni su se probudili posle romantične večeri, razmišljaju kuda će njihov odnos dalje da ide, da li će ostati skupa ili je to ipak bila ljubav na jedno veče.” Buni ga i dalje što svog ljubavnika naziva rođeni, džukački mu to, kaže, zvuči. „Nije istina”, kažem, „i dalje se radi o Srbiji, stižu nova jutra, dvadeset i prvi vek, a mi i dalje ne znamo kuda ćemo, da li da se okrenemo Rusiji ili Americi, ili pak Kini, šta će takve odluke da nam donesu, i slično. Ljubljeni moj rođeni ne odnosi se na ljubavnog partnera, već na svog sunarodnika, rođenog, kojeg ljubi, ali ga ne ljubi ljubavno, već ga ljubi u maniru ‘ljubi bližnjeg svog’, ne vidim i dalje šta nije jasno.” Noć je vedra nad Srbijom, nad kućom našom jedinom… Stefan tu već posustaje, jer je sve jasnije da pesma nije ljubavna, stih direktno govori o duševnoj boli prouzrokovanoj činjenicom da je u Srbiji sve više napuštenih sela, gradova i kuća, činjenicom da je pola zemlje emigriralo, da se rasipamo kao narod i ideja, i to članice benda Models intimno i duboko tangira. U poslednjem stihu one kažu Zora je na istoku, i novi dan nam donosi, a mi još više sami smo, što bi čak moglo da se protumači kao latentna proruska orijentisanost članica benda (koja se kasnije ispostavlja tačnom budući da se jedna od njih udala za Rusa). Dakle, iako je pesma snimana daleke devedeset i osme, Modelsice su znale još tada u kom pravcu se politika naše zamlje kreće, ali eto, pitaju se da li je to prava odluka, pitaju se šta ta odluka donosi… Stefan tu već ćuti. „U redu”, kaže, „rodoljubiva je pesma, čuveni epski bend Models, Milice, jeste”, i zatim pusti od Montenigersa Moj pas, moj pas, moj pasji pas. Normalno da je rodoljubiva, pomislim, i zapalim još jednu cigaretu.

Naslovna fotografija: Unsplash