Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Ivan Tokin: Brijanje

Ovaj dan bio je isplaniran do detalja. Takvo je vreme došlo za našu porodicu, satnica nam je mila majka. Da bismo sve stigli, moramo da budemo pravovremeni i efikasni. Jutros sam po planu imao vežbanje. Vežbam napolju, treba da za određeno vreme pređem određeni put. Dakle, treba da se krećem tačno određenom brzinom. To nije prebrzo, ali nije ni šetnja.

Jutro je bilo prohladno, ni hladno, ni toplo, meni taman. Navukao sam steznike za mišiće, majicu od odgovarajućeg materijala i istu takvu trenerku, čarape i patike za trčanje, i izašao sam. Od naše kapije postoji nekoliko mogućih, za mene odgovarajućih puteva, ovog jutra odlučio sam da na svakom skretanju, u datom trenutku odlučujem na koju ću stranu. Prvih nekoliko skretanja obavio sam rutinski, mada i nije bilo mnogo izbora, a onda su naišle raskrsnice koje su tražile pažljivo osluškivanje sebe ali ni na njima nije bilo dileme, uvek sam tačno znao kuda ću, i tako sam skretao.

Brzo sam primetio da sam skrenuo sa predviđenih putanja, ali toliko mi je bilo jasno kad i gde treba da skrenem da stvarno nisam mogao da ne sačekam da vidim kuda to vodim sam sebe. Usput sam se i brinuo što znam da kad dan krene van plana, teško će se u plan vratiti. Malo od panike a malo od nestrpljenja, počeo sam da trčim, nisam divljao, ali sam trčao, što je opet aktivnost koja nije po planu.

I onda sam se skroz prepustio i to je sve što je bilo potrebno da me noge odnesu preko jednog parkića ispod pijace, niz veliku ulicu po kojoj razvlače trole, tačno do frizerskog salona u kome je moja frizerka sedela i gledala kroz izlog, pravo u mene, zadihanog. Uđem, a ona mi kaže: „Stigli ste”. Ja kažem: „Jesam”.

I sad, niti sam ja zakazao, niti je ona mene čekala, ali bio sam tu, a kad sam bio tu, ona me je obrijala, polako i temeljno. Posle brijanja, dan mi je klizio kao njen oštar žilet po mom licu, nežno i iskusno.

Naslovna fotografija: Pexels