Gistro priče: 60 dinara

Bio je sunčan majski dan. Vraćao sam se peške iz grada. Spuštao sam se niz ulicu Maksima Gorkog. U njoj je nekad bila osnovna škola koja se zvala isto kao ulica. Naziv škole je promenjen mnogo pre nego što je uklanjanje svega ruskog postalo pomodno. Prošao sam pored kafane u kojoj sam pre mnogo godina izveo na kafu devojku koja je konobaru tražila čaj od hipiskusa. Sa „p“. Prekoputa nje se još uvek nalazi park u kome sam se jednom otrovao nekom kvazileskovačkom pljeskavicom. A u istom parku sam bio kada sam jedne jeseni pobegao sa fizike i na vokmenu preslušavao tek kupljenu kasetu Nirvane. Bilo je to pre rata. Pre svakog rata. Ta mesta su još uvek tu, samo su sada nekoj drugoj deci dekor za uspomene s kojima jednom neće moći ništa.

Prošao sam pored prodavnice sa fotografije. Ožedneo sam od duge šetnje po suncu. Svratio sam da kupim kiselu vodu. Dok sam čekao u redu na kasi, prišla mi je žena sa velikom punđom. Po zgusnutim borama i žutim flekama na šakama, rekao bih da je bila starija od moje majke. Pokazala mi je na svoju korpu sa namirnicama i rekla da joj je kod kuće unuk kome planira da spremi ručak, ali da joj fali 60 dinara. Penzija stiže tek za dva dana. Kaže da bi ona mogla da spremi ručak i bez vegete, ali nije to to, ako je razumem. Razumeo sam je. Da me je pitala za takvu pozajmicu juče, na primer, verovatno joj ne bih mogao pomoći, ali tog jutra mi je uplaćen honorar i ponosno rekoh da ću imati da joj dam 60 dinara. Oboje smo se nasmejali. Koliko priče oko pola evra. Zaključili smo da smo svi đuture mnogo jadni.

Nekoliko dana kasnije prolazio sam istom ulicom. Dan je bio još topliji nego onomad. Nedaleko od ove prodavnice sa slike ima klupa. Nakon uspona u kome sam ispustio dušu, seo sam na klupu da odmorim. Uzeo sam telefon da zapišem nešto. Na slušalicama mi je svirala neka klavirska muzika. Gledao sam ljude koji prolaze ulicom. Osećao sam se dobro. Nije mi se ustajalo odatle. Dok sam kuckao po ekranu telefona, osetio sam nečiji dodir po ramenu. Okrenuo sam se i video ženu sa punđom. Onu sa vegetom. U ruci je držala malu kiselu vodu. Skinuo sam slušalice i čuo je kako mi kaže: „Stigla penzija. Vreme da se vrate dugovi. Je l’ beše ovu kiselu pijete?“. Da, kupila mi je kiselu koju inače pijem. I ja sam se istopio. A nije bilo od sunca.

Povezani članci

Uporedila sam svoju potrošačku korpu iz Beograda sa istom takvom u Egiptu i shvatila da ipak postoji mesto gde mogu da se osećam kao ruski programer u Srbiji

Šta ćemo ako Baja Mali Knindža postane disident

Tu, u ulici koja me zna još od vremena kada nisam znao da kažem slovo „r“, među parkovima i kafanama koji su deo mog odrastanja, smestila se i ova prodavnica koja će sasvim spontano i neplanirano od maja 2022. imati posebno mesto u mom sećanju. Jer ne dešava se baš svaki dan da čovek naleti na ćoškove na kojima se susreću sramota, ponos, dobrota i zahvalnost. Izgleda da se lepe uspomene ne prave samo kad si mlad.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić