U pet kod ringišpila: Plan

Gledam u sat i računam ovako – ako bih redovno ustajala u sedam imala bih vremena da svako jutro malo posedim sama sa sobom u miru pre nego što se dan zakomplikuje. U osam odem na jogu i bar na sat i po pokušam da se bolje volim. Tamo budem do pola deset, istuširam se, odem na posao. Na poslu budem maksimalno fokusirana i efikasna, a posle posla do kuće prošetam jer zdravo je. Uveče završim dodatne obaveze, odem na čas jezika, vidim se sa nekim tu i tamo i budem u krevetu pre ponoći.

U međuvremenu napravim i zdrav doručak, na posao nosim ručak – džank, ništa više, ne zaboravim voće, i dve litre vode, i naravno popijem sve vitamine. Kad bih sve to baš tako radila, moglo bi se reći da bi moj svaki dan bio maksimalno iskorišćen i onaj u kom bih stigla sve, čak i uredno spavala. Računica prilično izbalansirana, a ja gotovo savršeno organizovano, produktivno i nadasve isplanirano biće. Mali problem ovog plana je samo što ja ništa od toga nisam.

Malo veći je što kako stvari stoje ja izgleda čak ni ne poznajem mnogo onih koji jesu i nešto mi se pojačano čini da se ova „iskoristi dan zgrabi ga i baci” ideja ispostavlja kao poprilično naporna za sve. A navodno ne bi trebalo da bude baš toliko komplikovano, bar ne u ovo doba kada je sve udruženo u tome da nam „pomogne”. Aplikacije za uspešnije savladavanje sopstvenog vremena su svuda, podsetnici i alarmi zvone i na petnaest minuta ako treba, kalendari nas uveravaju da smo u kontroli nad situacijom i da dokle god pedantno i posvećeno unosimo svaki sastanak i svaku obavezu ništa ne može da pođe po zlu. I zvuči sjajno, samo što ja znam za jadac, a to je da i te kako može, i da se uvek nekako ispostavi da realnost ima drugačije zamisli i ideje koje se baš i ne poklapaju sa mojim.

Povezani članci

Ivan Tokin: Kralj

Lajf koučevi i teror sreće

I sad eto tako sedim i razmišljam odakle onda uopšte toliko optimizma da se vreme može kontrolisati i isplanirati? Odakle opsesivna ideja da se uporno bavimo njegovim osvajanjem? Prilično naivna zamisao, mora se priznati. Ako ništa drugo a ono zato što u ovim kasnijim godinama vreme kao da ni ne funkcioniše kako su nas učili i do sad je već svima jasno da nije nimalo raspoloženo da da jasniji uvid u svoj stvarni tok a kamoli nešto više.

Danas je sreda, sutra će nekako biti opet, i ko će da posvedoči da je baš stvarno prošlo sedam dana u međuvremenu? Imam osećaj taman što sam ja dala poslednji ispit, kad ono neki gotovo deset godina mlađi mi juče tvrde da su evo baš prošle nedelje oni diplomirali. Misli čovek nekad da će „samo malo još” da pričeka na bolji trenutak pa u tom „malo” prođu meseci, nekada i godine. Ja na primer znam i za neke stvari i ljude koji bi trebalo da budu davno prošlo vreme a oni se najednom vrate kao najaktuelnije sada. I sve opet isto, i kao da se nikakve godine nisu desile između.

Nije mi baš najjasnije ni kako istom merom meriti sve te silne različite dane. One što samo protrče ili neprimetno, tiho skliznu pa ih stignem tek predveče na odlasku i bude mi žao što ih nisam primetila ranije. Ili one druge kad je svašta u planu a ja ustanem van svakog i znam da danas nisam ni za šta niti je išta za mene. Ili one neplanski prelepe čiji se sati samo prelivaju iz jednog u drugi pa se toliko nadišem lepote za taj jedan dan da to tri obična ne može da zameni.

Nisu tu čista posla sa vremenom, kažem vam, a kako smo se uhvatili toga da ga planiramo to stvarno ne znam. Znam međutim da je četiri hiljade nedelja na planeti Zemlji koje imamo (i to u boljoj varijanti poprilične dugovečnosti za šta nam nisu baš neki izgledi) dosta skromno vreme da bismo se bavili ovakvim gigantomahijama. I zato eto, sedim, seckam jabuku i sve se nešto mislim kako je krajnji trenutak da se prestane sa planiranjem. Stvarno nema vremena za to.

Fotografije: Teodora Jeremić