Gistro priče: Devojka iz Rige od Fere

Probudilo je dovikivanje đubretara. Jedan je objašnjavao drugom kako da se prijavi za onih par hiljada dinara kojim vlastodršci kupuju još malo vremena na vlasti. I to je objašnjavao vrlo glasno. S obzirom na to da je upravo saznala sve detalje, možda će se i ona prijaviti. A možda i neće. Videla je da je prošlo sedam, znači vreme je za ustajanje. Đubretari su je probudili baš kad treba. Otišla je bosa do kuhinje, nalila šolju kafom i sela u stolicu od trske na terasi.

Bacila je pogled na svoja stopala. Iako ih je juče namazala, crveni lak je počeo da se guli. „Kinesko fuš govno”, mislila je u sebi. Onaj lak na rukama je izgledao mnogo svežije, iako ga je namazala još pre tri dana. Njegovi pokloni nikad nisu bili jeftini. Za razliku od njegovih objašnjenja zašto nešto nije mogao. A on nikad ništa nije mogao. Je*ala ga žena, deca, posao, roštilj sa prijateljima i kukavički karakter. Ruku na srce, ni ona nije bila personifikacija heroja. Da jeste, sigurno ne bi bila sa njim. Uostalom, gde ste videli heroja koji po stoti put kupuje istu praznu priču? Heroji to ne rade. O njima se pišu priče.

Gledala je veliku zelenu krošnju ispod svog prozora. Sporo se njihala na vetru. Volela je tu ulicu. Rige od Fere. Kada je bila mala, taj naziv joj je bio mnogo čudan. Zvučao joj je kao ime nekog viteza koji izbavlja devojke zarobljene u kuli zamka. Više nije mala i više ne misli da vitezi izbavljaju devojke iz kula. Bar ne u ovom kraljevstvu. Ali još uvek voli svoju ulicu. Zna da joj je data, da se tu rodila, da su joj se u njoj desile hiljade stvari koje su je načinile takvom kakva je i da ne zna kako je živeti u bilo kojoj drugoj ulici, te samim tim nije je bilo teško voleti. Uostalom, spisak stvari koje ne voli je mnogo duži.

Nakon što je popila kafu, popravila lak na nogama i obukla onu haljinu koju nosi uvek kada je grad prazan tokom leta, krenula je na posao. Popela se svojom ulicom, pa sve gore do Kališa, pored paviljona Cvijete Zuzorić i one izložbe fotografija Goranke Matić o Novom talasu. Prošlo joj je kroz glavu kako su na njima svi izgledali mladi i puni nade, a kako ih sada više nema. I nada je odavno otišla. Ostale su samo crno-bele slike, ploče koje krckaju i priče da je nekad bilo bolje. I njena ulica.

Stala je tu na raskrsnicu, pogledala u pravcu svoje ulice i zapitala se zašto je toliko srećna u njoj. Da li zato što ne zna za bolje ili zbog te silne istorije koja ih povezuje? Nije bila sigurna. A utorkom često nije sigurna. Izvadila je telefon i napravila je fotku. Pomislila je kako bi je neko mogao pomešati sa nekim izgubljenim turistom sa Kališa. Nek je pomeša, zabole je ona stvar koju nema. Pogledala je koliko ima sati, vratila telefon u torbu i ubrzanim korakom krenula ka poslu.

Fotografija: Vladimir Skočajić Skoča