Pouke iz prošlosti: Čudo od deteta iz Montevidea

Koga nazivamo čudom od deteta? Wunderkind-om (nemački), odnosno, enfant prodige-om (francuski)? Reč je o detetu koje u ranom (bolje rečeno, u preranom) uzrastu, često i pre desete godine, pokazuje izvanredno znanje ili obdarenost za određenu oblast nauke ili umetnosti. Uobičajeno merilo za utvrđivanje da je neko čudo od deteta jeste sledeće: da pre trinaeste godine postiže rezultate koji su na nivou visoko obučene (školovane) odrasle osobe, što bi zahtevalo značajnu, dugogodišnju pripremu. Ipak, u nauci se ovaj izraz radije – izbegava.

Kada kažemo čudo od deteta, najčešće pomišljamo na Mocarta. Ali hajde da sada promenimo i granu umetnosti, kao i kontinent, iako ćemo opet govoriti o čudu od deteta iz prošlosti. I to o detetu za koje ne znaju baš svi da je bio čudo. A njegovo delo (mada iz razdoblja kada je bio odrastao čovek), sticajem okolnosti, ponovo je među nama.

Mario Benedeti, urugvajski pisac italijanskog porekla (1920-2009), kao dečak, bio je zaista poseban. Ta posebnost sastojala se u opsednutosti čitanjem književnih dela. Ova činjenica izgleda da je pomalo plašila njegove roditelje koji su bili svesni da zbog lošeg imovinskog stanja verovatno neće biti u prilici da sinu omoguće visoko školovanje. Videvši da njihovo dete s neviđenom strašću iščitava knjige koje ne priliče njegovom uzrastu, rešili su da toj opsesiji stanu na put. Ograničili su mu čitanje na dvadeset stranica dnevno! Ni red više! Međutim, Mario je smislio kako da im doskoči: tih dvadeset strana čitao je više puta tokom dana. Na taj način je uspevao da upamti napamet čitave pasuse romana. Kasnije je zapisao „Mislim da osećanje griže savesti doprinosi boljem ukusu greha.“

 Osećajući potrebu da krene u istraživanje reči, kao mali, uspeo je da ovlada veštinom daktilografije. Kucao je brzo i nepogrešivo na nekoj staroj pisaćoj mašini koju je uspeo da pronađe u kući. Šta je kucao? Pisao je vesti! Vesti koje su svakodnevno činile hroniku kvarta u Montevideu u kojem je živeo kao dečak. Potom ih je delio na ulici kao neku vrstu besplatnih novina. Možda mu je neko davao i koju paru za to… Da li je svakodnevna stvarnost koju je tumačio dečačić Mario Benedeti i tada izranjala iz sumaglice fantastike? Sigurno da jeste! Nažalost, vesti iz Montevidea kucane ručicama dečaka-pisca, nisu sačuvane.

Reč „stvarnost“ treba pisati pod znacima navoda, savetovao je Vladimir Nabokov. Mario Benedeti je upravo to i činio, ne upotrebljavajući znake navoda, već prikazujući realnost kao nešto istinski fantastično. Izvor čuda. Bez obzira da li je tema nesrećna ljubav, ili političko angažovanje u zemlji u kojoj vlada diktatura. Kakav je to bio dar za Benedetijeve potonje čitaoce, poklonike njegovih pripovedaka i pesama.

Zanimljivo je da i danas turističko obilaženje glavnog grada Urugvaja podrazumeva obilazak ulica Montevidea uz pominjanje Benedetijevih junaka. Bez obzira da li se turisti zaustavljaju na nekom čuvenom trgu, ili u – baru. Vode ih i pomažu im da razumeju život, Benedetijeve reči.

Pre četrdeset godina, beogradska izdavačka kuća „Prosveta“ je objavila zbirku pripovedaka ovog slavnog urugvajskog književnika – Smrt i druga iznenađenja. Pojava te knjige, u prepoznatljivim koricama uvaženog grafičara i dizajnera Dobrila Nikolića, odjeknula je u kulturnoj javnosti koja je u to vreme strasno prihvatala velikane južnoameričke književnosti. Zbirku odabranih Benedetijevih priča sa španskog su tada prevele dve mlade studentkinje hispanistike Filološkog fakulteta: Milena Trobozić i Ksenija Bilbija. Ovo izdanje mogućno je i dalje pronaći putem interneta na stranicama gde se nude stare stvari, između ostalog i stare knjige.

Trideset devet godina kasnije, u junu ove godine, beogradski „RED BOX“ objavio je novo izdanje zbirke priča Marija Benedetija čiji je naslov sada Čudno, čudesno, čudovišno – Priče iz Montevidea, ponovo u izboru i prevodu Ksenije Bilbije i Milene Trobozić Garfild. Pričama prethodi Bilbijin predgovor koji nadahnuto govori o sudbonosnom uticaju zbirke pripovedaka Marija Benedetija na njen život, a shodno tome i na živote svih onih koji sa Benedetijevim delom dođu u dodir. I pokušaju da se napokon i uživo, u „stvarnosti“ sretne sa autorom pripovedaka koje je kao devojka prevodila. Ali i nemogućnosti da se mrena fantastike probije.

Naslovna fotografija: Mario Benedeti 1981. godine, izvor Wikipedia, autor Elisa Cabot