Kikiriki, semenke, sport za zube: Skakavac

Moj deda-ujak Janko jedini je od svoje braće bio neškolovan, bio je šofer. Vozio je ture od Crne Gore do Beograda. Janko je, kao i sva ostala njegova braća, bio dvometraš, šaka velikih kao lopate, širokih ramena. Janko je, jednom rečju, bio ljudina. Janko je, takođe, kao i sva ostala njegova braća voleo da se bije, to mu je bilo u genima. Voleo je kavgu, i da započne, i da uskoči, i da završi, ali samo van kuće. Zato se neretko tukao noću u kafanama, gde i svi drugi ljudi dolaze da bi popili koju i na kraju večeri dali sebi oduška u jednoj rekreativnoj kafanskoj tuči. To su, jasno je, bili oni ljudi koji ventil nisu imali u vidu treninga, tekvonda, joge ili meditacije, ili trčanja, kako ljudi to obično danas rešavaju, tako da su kafanske tuče, sasvim legitimno, bile, može se reći, jedan narodni sport.

Janko je govorio da je za tuču najgore, ili najbolje, kada je u fazi „skakavca“. Skakavac je bilo ono stanje svesti kada nisi ni sasvim trezan, jer tada ne nasedaš na provokacije, ni sasvim pijan jer te se tada stvari ne tiču, već tada slušaš sevdalinke i prisećaš se svoje drage, bivše ili sadašnje, nekog prošlog života ili nekoga ka kojem stremiš a nisi sasvim siguran da ćeš dotle da dobaciš. Skakavac, dakle, nije bilo ni jedno ni drugo, skakavac je bilo upravo ono između, kada si načet. Imao je Janko iza sebe bezbroj kafanskih tuča u kojima je skoro uvek izvlačio bolji kraj, iz kojih se, može se reći, izlazio kao pobednik, ne računajući na sitnije ozlede. Prosto, bio je skoro najsnažniji u svakom društvu.

Tako je Janko, vozeći jednu turu svojim kamionom, koji je bio njegova druga kuća, a drum njegova bašta, tako je dakle Janko imao jedan susret neobične vrste. Naime, Janko je vozio magistralom, mirno i rasterećeno kako je vozio inače. Krivine je poznavao napamet, davao im je imena, znao je kada i gde u kojim kafanama pravi pauzu za ručak, a u kojima pauzu za kafu i čašicu rakije. Nakon jedne krivine pokraj Prijepolja, Janka i njegovog šarca prestigao je jedan drugi kamion plave boje. Taj kamion je po svemu sudeći bio lošiji od Jankovog, sporije je išao i, smatrao je Janko, nije bilo nikakve potrebe da ga pretiče, jer je Jankov šarac objektivno bio brži. Čist bezobrazluk, mislio je Janko. Nakon svake naredne krivine gde je bila zaravan i dobar pravac za preticanje, Janko je pokušavao da pretekne vozača plavog kamiona. Kako bi Janko pošao levo, i ovaj bi pošao levo, kako bi Janko smotao udesno, i ovaj bi pošao udesno. Psovao je Janko od krivine do krivine vozača plavog kamiona i u njemu se javljala snažna srdžba. „Oca mu njegovog“, vikao je Janko sebi u bradu, a graške znoja su mu se slivale niz čelo. Njegovo lice se zarumenelo, iako je bio trezan, ušao je u „skakavca“.

Povezani članci

Fudbaleri nisu ni cirkuzanti, a ni neko ko treba da rešava naše lične i nacionalne probleme

Počelo je SP u fudbalu – probudimo dete u sebi i maštajmo o nemogućem!

„Stići ću te ne bilo mi poslednje“, vikao je Janko u svojoj kabini koja je brujala od velikog broja obrtaja u motoru. Posle pola sata te sage, jasno je, pola sata čini se kao tri sata u toj Jankovoj muci, vozač plavog kamiona dao je desni migavac ispred jednog odmorišta. „Moj je!“, viknuo je Janko naglas, pa je tako i sam dao desni migavac kako bi se isključio na istom stajalištu. Parkirao je kamion, povukao ručnu kočnicu snažno tako da je zakrčala iz sveg glasa, i skočio na svoje stamene noge iz kabine, baš kao pravi skakavac. Tresnuo je vratima i uputio se ka kabini vozača plavog kamiona. Pokucao mu je na vrata svojom ogromnom šakom tako da mu umalo nije razbio prozor. Vrata kabine plavog kamiona su se otvorila, Janko je digao pogled i ugledao sledeće: iz kabine se prvo spuštala jedna ogromna leva noga, dugačka i snažna. Zatim je kroz kabinu provirilo jedno ogromno levo rame veličine Jankove glave. Zatim je provirila i glava, pa drugo rame, pa trup, pa desna noga. To izlaženje iz kabine vozača plavog kamiona trajalo je, sigurno, pun minut. Vozač plavog kamiona stao je pred Janka, bio je viši od njega za glavu i značajno krupniji, što je, zaista, bilo jako teško jer, kao što smo rekli, Janko je bio ogroman čovek. Ali vozač plavog kamiona nije bio čovek, on je bio gorostas. „Šta je bilo dobri druže?“, pitao je vozač plavog kamiona Janka. Janko je razmislio par sekundi, gledajući ga u oči iz donjeg rakursa, propeo se malo na prste kako bi mu stavio ruku na rame i rekao: „Ja sam prijatelju došao da te bijem, no vidim da ćeš ti mene, pa evo, ako mogu da te častim pivom?!“. Vozač plavog kamiona je pristao, potapšali su se po leđima i seli skupa u kafanu na istom tom odmorištu.

Fotografije: Unsplash