Gistro priče: Još uvek se sanka

Kada sam bio klinac sankao sam se na nekoliko lokacija u blizini stana u kome živim. Spuštali smo se niz ulicu Sive stene, niz onu jednu kojoj nikad nisam znao ime i niz malo brdo koje se nalazi tik pored moje zgrade. Metalne šine na dnu drvenih sanki mazao sam voskom, kako bi bile brže. To je malo paradoksalno jer sredinom osamdesetih baš nigde nisam žurio. Nekad smo se krili u žbunju iza crvenog solitera i grudvama gađali buseve 18 i 25. Očigledno je – još odmalena sam stremio akcijama punim smisla.

Danas živim u istom stanu. Niko se više ne sanka niz Sivu stenu i kroz onu kojoj ne znam ime. Previše su prometne sad. Moje vreme je ipak bilo predratno. Klinci više kod crvenog solitera ne gađaju buseve grudvama. Sigurno imaju pametnija posla. Ali na brdašcetu pored moje zgrade deca se još uvek spuštaju sankama. I ja ih sa svoje terase i čujem i vidim. Niko nema drvene sanke, a osnovano sumnjam i da ih podmazuju voskom. Ali tu su, sankaju se, smeju, zadirkuju jedni druge i nesvesno prave uspomene kojih će se sećati kad nas ne bude bilo.

Postoji ona pesma od Roling Stonsa As Tears Go By. U njoj Džeger peva kako je gledao klince dok rade isto ono što i on kad je bio u njihovim godinama, pri tom se oduševljavajući kao da su otkrili Ameriku. I uvek je tako. Ma šta ti pričali, dok ne dobiješ plih na prstu nikad nećeš saznati koliko je ringla topla. Koliko god da ti opisuju da je ljubljenje lepo, pojma nemaš dok prvi put ne osetiš nečije usne na svojim.

Upravo mi je to palo na pamet dok sam slušao graju dece u šuškavim odelima na brdu pored radnje u kojoj kupujem jogurt i kiselu vodu. Taj njihov žamor i osmesi me ispunjavaju nekim neobičnim mirom. Znam da će se već za koju godinu patiti u školi, da će ih neki poljupci boleti, te da će jednog dana i oni protestovati protiv političara koji sad prepisuje domaći u nekoj osnovnoj školi, ali bezbrižnost spusta niz to brdo visoko jedva sedam-osam metara u nekima od njih će ostaviti uspomene od kojih će možda nekad nešto napraviti. Kao ja ovu priču. A neki neće ništa napraviti. Uvek tako bude.

Dok sam ih gledao, slušao i pio prvu jutarnju kafu, nije mi preostalo ništa drugo nego da posegnem za tim starim albumom Stonsa i pustim sebi As Tears Go By. Srećom, tog utorka suze su bile samo u pesmi. Na licu je bio osmeh. 

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča