Pouke iz prošlosti: Kako prepoznati vešca i vešticu
„Svi oni. Svi oni. Svi su zajedno u tome. Gaj, doktor Sapirstin, Mini i Roman, Svi vešci i veštice. Svi vešci i veštice…“
Ovih nekoliko kratkih rečenica potiče sa samog kraja horor romana Rozmarina beba američkog pisca Ajre Levina (1929-2007). Knjiga je šezdesetih godina prošlog veka bila pravi bestseler, prodata u više od četiri miliona primeraka. Ubrzo posle objavljivanja, Roman Polanski je 1968. snimio istoimeni film, istinsko remek-delo sedme umetnosti. Rozmarinu bebu je, u prevodu Zorana Trklje 2012. godine, na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Booka. Kao što je mnogima poznato, i knjiga i film, književnim, odnosno filmskim jezikom, govore o veštičarenju u savremenom svetu. O drevnom zlu koje deluje i krije se pod velom tajnih obreda crne magije.
Premda njegovo ime nije zabeleženo ni na najavnoj, kao ni na odjavnoj špici, čovek koji je navodno značajno doprineo izvornom osećanju jeze i neposredne blizine zla bio je tada trideset sedmogodišnji Anton Šandor Levej (1930-1997). Reditelj Polanski je želeo da za vreme snimanja filma pored sebe ima „stručnjaka“ za oblast crne magije. Levej je i delovao zastrašujuće: dovoljno da zastraši glavnu glumicu Miu Farou.
Povezani članci
Pitanje za one koji su gledali film: da li je Polanski metaforički uverljivo dočarao vešce i veštice 20. veka? U svakom slučaju, film je doživeo svetsku slavu i priznanja.
Trebalo bi napomenuti da ni Ajra Levin, niti Roman Polanski svakako nisu bili ni prvi, a ni poslednji koji su se bavili opisivanjem mogućih „službenika zla“, koji se prihvataju saradnje sa nečastivim zbog nagrada i privilegija što će nezasluženo prigrliti.
„Tvrditi da veštice postoje, stvar je katolicizma, a poricanje toga – jeres je.“ Ovako glasi prva rečenica knjige Malleus Maleficarum ili Veštičiji malj, svojevrsnog priručnika za lov na veštice. Godine 1487. priručnik su objavili nemački dominikanci Jakob Sprenger i Hajnrih Kramer. Nadali su se da će tako suzbiti jeres i vradžbine u Nemačkoj. Moglo bi se reći da je ova knjiga ubrzo postala evropski bestseler. Podaci govore o 35 hiljada štampanih primeraka i reprinta sve do 18. veka. Ironično, tada je to bila jedna od najprodavanijih knjiga posle Biblije.
Kakvo li je to bilo štivo? Jednostavno, priručnik prepun simbola. Trebalo je da pruži tačna uputstva kako čovek da prepozna vešca ili vešticu. Kao što se može pretpostaviti, metode su uglavnom bile vrlo okrutne. Od traženja znaka nečastivog na telu nekog čoveka ili žene (to je mogao da bude i samo mladež), do toga da bi navodna veštica bila „testirana“ bacanjem u reku ili more sa zavezanim teškim teretom. Ako bi se izvukla i isplivala, značilo bi da je veštica, ako bi potonula – da je nevina. Naravno, lomače su bile najčešći epilog.
Sto dvadeset godina kasnije, pojavio se i novi priručnik demonologije koji je na latinskom jeziku napisao fratar Frančesko Marija Gvačo. Sadržao je klasifikaciju ugovora sa đavolom i izveštaje o zlu, kao i podatke o ogromnoj moći veštaca. Progon žena i muškaraca osumnjičenih za bacanje zlih čini i veza sa đavolom bio je najrasprostranjeniji počev od srednjeg veka. Krajem XV i do kraja XVI veka, doživljava vrhunac za vreme sukoba između katolika i protestanata. I posle renesanse, lov se nastavio. Istorijski podaci govore da se poslednje spaljivanje veštica dogodilo u Bavarskoj 1786. godine. Ali, teško je sa sigurnošću potvrditi da je baš to bilo poslednje. Jer, uglavnom su stradale pripadnice takozvanog „lepšeg“, odnosno „slabijeg“ pola. Nažalost, znamo da bez osude da su veštice, one i danas često surovo stradaju.
Pretpostavlja se da je obavljeno bar tri miliona suđenja vešticama i vešcima. Izvesno je da je oko četrdeset hiljada ljudi tako osuđeno na smrt. Od toga, osamdeset odsto bile su – žene. Ne treba zaboraviti da se većina procesa odigravala na takozvanim građanskim suđenjima, budući da se inkvizicija bavila uglavnom jeresima.
I sad, ono što ovu temu čini univerzalnom, bliskom sadašnjem trenutku. Vešci i veštice bili su optuživani i za pojavu teških i zaraznih bolesti. Ali i vremenskih nepogoda. Eh, staro zlo se izgleda vraća. Nisu potrebni nikakvi priručnici, daleko bilo. Uostalom, toliko je službenika nečasti, da se njihove crte više ne mogu razabrati. Stoga se i ne kriju. Jer se gube u gustoj vejavici nepodnošljivog broja groznih vesti koje nas svakog sekunda zatrpavaju.
Fotografije za naslovni kolaž: Veštica urokljivog pogleda, crtež Slavka Krunića; Veštica koja je isplivala, slika Slavka Krunića
Povezani članci
Ostali članci
Gistro priče: Još uvek se sanka
