Gistro priče: Mural

On živi sam. Na pragu je osamdesete. Žena mu je umrla, ćerka mu je u Kanadi, sin u Švedskoj. Ima samo psa, malog terijera. Često ih srećem po kraju. Odudaraju od svega. On je previše ljubazan, otmen, gord i ponosan. Ne pripada ovom mestu i vremenu. Zimi pas ima svoju jaknu. Crnu. Kupio mu je one zime kada je tri dana zaredom bilo minus deset. Iako živi sam, iako nema veće obaveze od odlaska u prodavnicu i šetanja psa, on još uvek pegla svoju odeću. Kad je hladno, pantalone uvlači u duge dokolenice, a na glavi ima kapu na kojoj bi mu pozavideo Hamid Karzai, bivši predsednik Avganistana i stručnjak za otmene kape. Neko bi rekao da je sva ta briga o fizičkom izgledu odlika površnog čoveka, ali taj sigurno nije nikad razgovarao sa mojim komšijom.

Nekada popričam sa njim o knjigama. Mnogo čita. Nekada je predavao srpski jezik u osnovnoj školi. Voli klasike, ali čita i Keruaka, Berouza i Bukovskog. Jednom mi je rekao da mu je žao što nikad neće videti Kaliforniju. Što baš Kaliforniju? Zaljubio se u nju preko romana Stajnbeka i Fantea. Opisali su je lepše nego Van Gog polja suncokreta. Zna da u njoj žive ljudi slični njemu. Kakvi su to ljudi, pitao sam ga. Oni koji gledaju svoja posla i peglaju svoje košulje, rekao mi je.

Nisam ga video nekoliko nedelja. Uvek kada ga nema duže, zabrinem se da mu se nešto nije desilo. Ne zato što on izgleda kao neko kome bi se nešto moglo desiti, već zato što mi je stalo. Nema mnogo ljudi čija imena ne znam, a da su toliko svoji. I moji. Srećom, juče sam ga opet video. Pas je brljao po pesku pored, a on je stajao naslonjen na naslon klupe i gledao u mobilni telefon. Bilo mi je drago što ima ko da mu piše. Nakon što sam ga pitao za zdravlje, saznao sam da mu niko nije pisao. Čitao je vesti na telefonu. I delovao je besno. Video sam ga mnogo puta, ali nikad nije bio toliko besan.

„Jesi video ovu ujdurmu oko onog murala, molim te? Neko nacrtao na zidu onog čoveka koji je svojim vojnicima naređivao da kolju umesto da pucaju. Valjda da uštede metke ili razum, šta li. Policija čuva crtež na zidu. A građani bacaju jaja na crtež na zidu. I sve se to dešava u Beogradu, 2021. godine. Pa majku mu krvavu…

Znaš, nedostaju mi sin i ćerka. Njega još i viđam, ali nju retko, daleko je Kanada. Ali uprkos onom praznom ehu mog escajga za nedeljni ručak, nikada im nisam predložio da se vrate. Niti ću. I to zbog ovakvih stvari. Oni se bave računarima i na neki način svaki dan gledaju u budućnost. A takvi ljudi ne treba da žive na mestu gde su prve vesti iz srednjeg veka. Čovečanstvo planira kako da otputuje na Mars, a mi ovde raspravljamo da li je Zemlja okrugla ili ravna i plaćamo ljude da čuvaju sliku ubice od jaja. Ljudi bez jaja čuvaju sliku od jaja. Nečuveno! Ali lako je meni, ja imam 79 godina….Žao mi vas.”

Nije mi bilo do priče o muralu. Ne sa njim. On i ja smo išli u isti razred, kasnili da vratimo u biblioteku iste knjige, slušali iste ženske izgovore, obojica znamo najbolje hladovine na Voždovcu. Nema veze što ne znamo ime ovog drugog. ‘Ebeš imena i godine, to je za lične karte. Sa takvim čovekom se ne priča o dnevnim vestima. Umesto priče o muralu, pitao sam ga po čemu je bila posebna njegova pokojna supruga. Više puta mi je pominjao i osećao sam se slobodno to da ga pitam. Uzdahnuo je i počeo rečenicu sa „Ne znam odakle da počnem”. I počeo je. Ono što mi je rekao, završiće u romanu koji pišem. To je blago, a ne tamo neke prolazne vesti o prolaznim ljudima. Takvi ljudi teško da ti mogu dati išta neprolazno. Ali oni koji gledaju svoja posla i peglaju svoje košulje svakako mogu.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča