Gistro priče: Popino prase

Tu negde na Voždovcu, pored ulice kojom svakodnevno prolazim, raste popino prase. To je ona bockava biljka iz porodice trava, srodna ječmu, što pomalo podseća na zelenu pšenicu. Gotovo svaki put kad je vidim kako se njiše pod naletom vetra, tu ispod ogromnog bilborda na kome je reklama za nekakvu lihvarsku kladionicu (pleonazam?), spiči me neka čudnovata emocija.

Dok je vetar nosi levo-desno, a veliki reflektor sa bilborda obasjava, ta njivica popinog praseta izgleda kao da je izašla iz nekog filma za koji je muziku radio Enio Morikone. Taj prizor ima mnogo više veze sa mojim odrastanjem na selu, nego sa zvukom trole koja prolazi pored. Viđao sam livade kao dečak. Tada se setim svih onih leta čiji parčići su ostali zatureni u nekim yassa šortsevima na pruge.

Kada sam bio klinac, moj deda mi je bio idol. Od njega sam prvi put naučio šta je to bezuslovna ljubav. On je imao konje, krave, svinje, ovce. Imao je njivu kukuruza i njivu pšenice. Sve smo to obilazili zajedno. Učio me je da vozim traktor, zajedno smo sedeli na kombajnu, pričao mi dogodovštine iz Drugog svetskog rata dok smo čekali vršalicu, krišom mi davao da probam penu piva sa vrha čaše i bio je tu za mene kada god mi je bio potreban.

Nakon što smo jednog julskog popodneva završili prevrtanje pokošene trave na livadi, seli smo ispod velikog duda da predahnemo i popijemo kiselu vodu koju smo hladili u obližnjem potoku. Vrpoljio sam se tu gde sam seo, nešto me baš bockalo pod dupetom. Deda mi je rekao da sam seo u popino prase i da to znači da ću uvek raditi ono što volim. „Ma da, obožavam da prevrćem seno na plus hiljadu stepeni”, rekao sam mu ironično. On je bio pun tih sujevernih priča. Uvek mi je govorio da ako dobro omažem tanjir posle ručka, to znači da će mi žena biti lepa, a ako sednem na ćošak stola, to znači da se neću oženiti. Iako sam bio klinac, nisam davao ni pet para na te njegove priče. Samo sam ustao, otresao onaj zeleniš sa bermuda i seo na drugo mesto.

To što dede odavno nema ne znači da prođe dan, a da ne pomislim na njega. Osim uže porodice, nikad nisam imao nikog većeg u svom životu. U svakom smislu. Svi drugi nekako dođu i prođu. Nisam postao sujeveran, ali ne mogu da kažem da su sve one njegove priče bile sasvim besmislene. Niko me nije terao da studiram prava, da radim u banci ili da se smeškam idiotima. Istina, to je privilegija, ali sam je vrlo svestan i zahvalan do neba. Danas stvarno radim ono što volim. Malo je ljudi koji uopšte znaju šta je to što vole da rade, a još manje onih kojima je to poziv.

Svaki put pomislim na to kada prođem pored zelenih talasa popinog praseta, ispod velikog bilborda, tu negde na Voždovcu. Jedno veče sam na mp3 plejeru svesno i namerno pustio Enija Morikonea dok sam hodao tuda. Onda sam uzeo gutljaj kisele vode, podigao zelenu flašicu ka nebu i nazdravio dedi. Ljudi koji su bili tu kad god su ti bili potrebni nikada se ne zaboravljaju. Sa ili bez popinog praseta.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča