Gistro priče: Usamljenost

Teško je kada ti sendvič uvek padne na namazanu stranu, kada žrtvuješ sve a ne dobiješ ništa, kada te ne čuju ljudi koje ti najpažljivije slušaš, kada ti snove sruše oni koji nikada ne sanjaju ili kada shvatiš da brdo uz koje guraš kamen zapravo nije brdo, već planina. Teško je još mnogo toga, ali nekih noći u pola tri, imam utisak da ništa nije tako teško kao biti usamljen.

Kada si usamljen svaka radost je samo tvoja, a tuga pogotovu. Jutra su tad uglavnom tiha, noći još tiše, kalendar postaje besmislen, a vreme je tad uvek tuđi saveznik. Onih dana kada uradiš pravu stvar, onu za koju je većina ljudi nesposobna, čućeš aplauz samo ako se na televiziji emituje neki sitkom. Ruku na srce, ako pogrešiš, neće ti niko lupati ćuške, ali samo ti još one fale u samoći.

Istina je da nije neophodno da budeš fizički sam da bi se osećao tako. Možeš se gurati u prepunom autobusu, biti na koncertu za koji se traži karta više, puštati muziku u krcatom klubu, sedeti u kancelariji sa ekstrovertnim kolegama ili sunčati se na plaži sa koje se pruža pogled na najlepši narandžasto-crvenkasti zalazak sunca, pa se osećati izolovanije od belog medveda zarobljenog na santi leda koja pluta severnim morima. Kao i svi anđeli i đavoli sveta, usamljenost je najćešće u glavi. A svi znamo da ništa nije teže popraviti nego glavu.

Svi ti usamljeni ljudi koji tumaraju od sobe do sobe, od sna do jave, od nade do beznađa, od predaje do izdaje, od slobode do zatvora, oni koji znaju napamet Eleanor Rigby od Bitlsa i River Man od Nika Drejka, maštaju o zaštiti. Bilo kojoj, bilo čijoj.

Razmišljao sam o svemu ovome dok sam u nedeljno jutro išao u prodavnicu po mladi luk i mleko. Prolazim tim putem svakog dana, ali tek sam tog jutra spazio drvo koje mi je sve vreme bilo pred nosom. Zastao sam, dobro ga osmotrio, fotografisao ga i u sebi pozdravio.

Stotinak metara od moje zgrade, na zelenoj površini između parkinga i ulice, neko je zasadio jelku sa busenom. Baš ovu sa slike. Pretpostavljam da je nekom poslužila za novogodišnje praznike, slikanje za Instagram, zvezdu na vrhu i nadstrešnicu za poklone, a onda je umesto u kontejneru, srećom, završila tu između zgrada. Oko nje je postavljena minijaturna ograda i zaštitna mrežica, verovatno kako bi bila sačuvana od automobila koji su često parkirani i na zelenoj površini, te od nužde kućnih ljubimaca.

Istog trena kada sam je spazio, znao sam da ću da pišem o njoj. Nije mi bilo jasno kako je nisam primetio pre, ali odavno sam svestan da je na ovom svetu mnogo više nejasnih stvari od onih drugih. Ipak, primetio sam je. I video da ima zaštitu. Palo mi je na pamet kako baš to nedostaje mnogim usamljenim ljudima – da budu primećeni i da imaju zaštitu. I možda je naivno s moje strane, ali pomislio sam da ako se to desilo jednom običnom zimzelenom drvetu, verovatno ima nade za nekog čija je duša lepša od te jelke. Ne verovatno, već sigurno.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča